Форсирање Славије, симболички поредак

Центар Београда свакако се испоставља и као центар Србије, не само у просторном, већ и у идеолошком и симболичком смислу и борба за тај простор данас је само рефлексија битке која се води већ две и по деценије. Тако се Мирјана Лукић јавила („Политика”, 19. фебруара) ламентирајући над национално сиромашном естетиком главног града, па је изнела и предлог за решење: постављање реплике кичастог париског споменика Александру Карађорђевићу (ауторка је погрешила: није то споменик Петру, већ његовом сину) на Славији.

Али на коти Славија испречио се један проблем: она је већ споменички комплекс и већ је „заузета”, јер се ту налази споменик Димитрију Туцовићу. Утолико се предлог Мирјане Лукић испоставља не само као егзотична цртица одвећ национално ревносне грађанке, већ као наставак тродеценијске кампање за освајање урбаних простора нашег друштва. Јер замена Димитрија Туцовића једним монархом значи замену слободарске естетике естетиком кич-национализма. Споменици монарсима као споменици прогресивним идејама изнимно су ретки – неки би додали да је онај подигнут на тргу Конкорд изузетак – њихово рушење је често прогресивније од њиховог уздизања, па је тако и у случају предлога Мирјане Лукић. Имплементација њеног предлога омогућила би да Славија, поред тога што је саобраћајни, постане и идеолошки и историјски кружни ток.

Неколико идеолошко-естетских пројеката се, додуше, наоштрило да Туцовића склони са Славије: први је био пројекат кичасте фонтане, а други је идеја Мирјане Лукић. Дакле и капиталистички и национални кич равноправно претендују на простор центра, као што то чине и у идеолошком простору. Туцовић је, као познати српски политички активиста, социјалиста, антинационалиста и борац за еманципацију био и остао незгодан за већину политичких елита и политичких пројеката од Првог светског рата на овамо. И управо такав – агент еманципаторских пројеката сада постаје непожељан и у центру Београда и у средишту идеологије рестаурације антиеманципаторског капитализма. Измештање Туцовићеве бисте је одстрањивање еманципације из симболичког уређења града и друштва.

Ваљало би подсетити да је простор сиромашан националним кичем у исто време простор слободан за симболику социјалне правде и инклузије, а управо је то недопустиво у свету у којем брачној заједници капитализма и национализма не сме бити алтернативе. Због тога Мирјана Лукић онако олако измешта Туцовића, јер његово је уклањање само симболичка тачка у процесу разваљивања једног еманципаторског, солидарног и социјалистичког пројекта, а постављање кичасте реплике било би само још један корак у примитивној акумулацији симболичког простора.

Није чудан ни најбизарнији моменат у њеном предлогу: да се на Славији подигне реплика. Наравно, ми смо периферија, код нас аутентичних ствари нема, па је и разумљиво да усред копирања идеолошких трендова ископирамо и један споменик.

Аутор „Пешчаника” и „Машине”