Forsiranje Slavije, simbolički poredak

Centar Beograda svakako se ispostavlja i kao centar Srbije, ne samo u prostornom, već i u ideološkom i simboličkom smislu i borba za taj prostor danas je samo refleksija bitke koja se vodi već dve i po decenije. Tako se Mirjana Lukić javila („Politika”, 19. februara) lamentirajući nad nacionalno siromašnom estetikom glavnog grada, pa je iznela i predlog za rešenje: postavljanje replike kičastog pariskog spomenika Aleksandru Karađorđeviću (autorka je pogrešila: nije to spomenik Petru, već njegovom sinu) na Slaviji.

Ali na koti Slavija isprečio se jedan problem: ona je već spomenički kompleks i već je „zauzeta”, jer se tu nalazi spomenik Dimitriju Tucoviću. Utoliko se predlog Mirjane Lukić ispostavlja ne samo kao egzotična crtica odveć nacionalno revnosne građanke, već kao nastavak trodecenijske kampanje za osvajanje urbanih prostora našeg društva. Jer zamena Dimitrija Tucovića jednim monarhom znači zamenu slobodarske estetike estetikom kič-nacionalizma. Spomenici monarsima kao spomenici progresivnim idejama iznimno su retki – neki bi dodali da je onaj podignut na trgu Konkord izuzetak – njihovo rušenje je često progresivnije od njihovog uzdizanja, pa je tako i u slučaju predloga Mirjane Lukić. Implementacija njenog predloga omogućila bi da Slavija, pored toga što je saobraćajni, postane i ideološki i istorijski kružni tok.

Nekoliko ideološko-estetskih projekata se, doduše, naoštrilo da Tucovića skloni sa Slavije: prvi je bio projekat kičaste fontane, a drugi je ideja Mirjane Lukić. Dakle i kapitalistički i nacionalni kič ravnopravno pretenduju na prostor centra, kao što to čine i u ideološkom prostoru. Tucović je, kao poznati srpski politički aktivista, socijalista, antinacionalista i borac za emancipaciju bio i ostao nezgodan za većinu političkih elita i političkih projekata od Prvog svetskog rata na ovamo. I upravo takav – agent emancipatorskih projekata sada postaje nepoželjan i u centru Beograda i u središtu ideologije restauracije antiemancipatorskog kapitalizma. Izmeštanje Tucovićeve biste je odstranjivanje emancipacije iz simboličkog uređenja grada i društva.

Valjalo bi podsetiti da je prostor siromašan nacionalnim kičem u isto vreme prostor slobodan za simboliku socijalne pravde i inkluzije, a upravo je to nedopustivo u svetu u kojem bračnoj zajednici kapitalizma i nacionalizma ne sme biti alternative. Zbog toga Mirjana Lukić onako olako izmešta Tucovića, jer njegovo je uklanjanje samo simbolička tačka u procesu razvaljivanja jednog emancipatorskog, solidarnog i socijalističkog projekta, a postavljanje kičaste replike bilo bi samo još jedan korak u primitivnoj akumulaciji simboličkog prostora.

Nije čudan ni najbizarniji momenat u njenom predlogu: da se na Slaviji podigne replika. Naravno, mi smo periferija, kod nas autentičnih stvari nema, pa je i razumljivo da usred kopiranja ideoloških trendova iskopiramo i jedan spomenik.

Autor „Peščanika” i „Mašine”