Кад бих био Ненад Цекић

Волим телевизију. Толико, да прво отворим ТВ па онда очи. Зато није ни чудо што се понекад упитам шта бих урадио да сам Ненад Цекић, а срећом нисам нити ћу бити.

Моја комбинација би била: Јавни сервис (два канала), неизбежни "Пинк", обавезни Б 92.

Да ли бих пустио неке странце? Имам дилему па бих тражио помоћ и публике и пријатеља.

Да ли да заштитим домаће ТВ док не постану јаче, професионалније, или да их пустимо низ воду? Ако бих већ пустио странце, онда обавезно више њих, не само једног.

Ако ме питате које странце, не знам. Колико чујем из Хрватске, РТЛ се тамо није много прославио, слично је и са другим страним емитерима, шаролики (не)успеси.

Србија нема економског потенцијала за оволико изворно домаћих комерцијалних ТВ станица. Комбинација два плус пет изгледа да није добитна. Само је једна седмица добитна – она за Лото.

Врсни маркетиншки стручњаци ће се већ јавити и рећи колико пара за ТВ рекламу има овде, односно колико тржиште може да издржи. Телевизија је веома скупа работа, а добра телевизија је још скупља. Скоро на свим ТВ плате су, могу рећи, увредљиво мале, техника се тек сад модернизује. Да ли нам је требало толико тимова у лиги, па сви добију помало, или нам је требала мања лига, да сви добијемо квалитет, а затим лигу и да проширујемо?

Ево и неких података. Рецимо среда, 11. јул. Воде РТС, "Пинк" и Б 92, а локалне ТВ станице и сателитски програми имају већи рејтинг него остале три националне мреже.

Да ли би боље домаће телевизије натерале странце на амбициознији наступ? Да. Да ли би више странаца угрозило домаће ТВ? Да, али би два и више страних емитера дефинитивно отворило бар њихову оштрију међусобну конкуренцију. Овако, мала зарада, мала инвестиција, сиромашан програм. Излаз, јефтина продукција, узимање лиценцних програма који понекад не одговарају нашем менталитету. Шта имамо сад?

"Фокс" је дошао, али скромно. За мој укус исувише скромно, али очигледно је њихова оријентација корак по корак. Гледалац по гледалац. Истина, мора да је фрустрирајуће за њих што не могу да купе програме од своје корпорације, јер их је неко за ово тржиште већ купио и љубоморно чува за себе. Уговор је јачи од родбинске љубави. Један ТВ канал не може да гради своју репутацију на, истина све бољем, информативном програму.

"Авала" ми врло личи на пројекат који једног дана треба добро препродати. "Кошава", да ли то још постоји?

РРА и Ненад Цекић имају велику одговорност. Како сад напишу правила, тако ће се играти. Да сам Цекић, имао бих на уму неколико ствари.

1. На дуже стазе, грандовска Србија копни… Да сам Ненад Цекић убрзао бих тај процес и седео власнику "Пинка" за вратом. (Да ли ће то схватити власник ТВ на којој се то емитује? Верујем да хоће, али кад?)

2. Ко ће ту нову урбану публику "узети под своје"? Јавни сервис, Б 92 или неки странци? Како регулисати тај нови период у коме треба да добијемо бољу телевизију?

То је кључно питање развоја квалитета ТВ у Србији у наредних неколико година.

Да ли ће Јавни сервис имати толико мудрости и снаге да батали непотребну јурњаву за рејтингом и да буде бренд нове Србије? Ту бих, да сам Цекић, седео Јавном сервису за вратом. Дефинисао бих два канала (сећате се почетка емитовања Другог програма, који је у то време Зоре Кораћ имао профил уметничко-експерименталног програма). Ако не, онда нико не треба да се пита зашто је ХРТ најпопуларнија ТВ у српским кабловским системима.

Б 92 је изненађујуће добро "избалансирала" програм и заузима јаку трећу позицију. Добро је што су на Б 92 схватили да је живот нешто друго осим јурњаве духова прошлости. Истина, многи изворни Б 92-јкаши то сматрају издајом. Милошевић је историја, идемо даље. Али и тај пут је неизвестан.

Улази се у пројекте који све више постају контроверзни чак и за саме ауторе, суочавајући их са апсурдима.

Тако су творци "Великог брата" организовали програм у коме човек смртно болестан треба да одлучи коме да остави бубрег. На крају су аутори рекли да је то само била шала. Али вирус је ту. Пре извесног времена један београдски трговачки ланац је имао наградну игру у којој су, као у оном чувеном америчком филму "Коње убијају зар не", људи морали да стоје поред аутомобила, са руком на њему. Да ли смо баш толико дешперантни као Американци за време велике депресије, мислим да нисмо. Да сам Цекић седео бих им за вратом, да Б 92 не склизне у баналност.

Шта бих урадио исто као Цекић? Завео бих "цивилизовани" ред на медијима. То раде полако и ја лично немам проблем ни са најновијим правилима, рецимо када, шта и како иде на програм. Мислим да је за неке ствари исувише оштро, рецимо "слободнији" филмови тек после поноћи. РРА треба да буде бранилац доброг укуса и дијалога. Радио "Фокус" им је испод радара.

Кажу да сваки народ има ТВ какву заслужује. Ја мислим да Србија заслужује боље телевизије.

А да сам некад давно био Ненад Цекић сачувао бих БК ТВ. Била је то добра ТВ, али бих веома оштрим правилима обуздао породицу Карић у уређивању програма. Не би смели. Власник је ту да зарађује, а не да уређује и протура своје политичке идеје.

Најновији пример да је уређивачка слобода и те како тема у разговорима власника, јесте једна од најутицајнијих америчких новина, "Вол стрит џорнал", са евентуалним новим купцем Рупертом Мардоком. Ово друштво ће морати једног дана да се позабави темом власник-уредник у овако јаком медију као што је ТВ. Али то је већ нека друга тема.