Kad bih bio Nenad Cekić

Volim televiziju. Toliko, da prvo otvorim TV pa onda oči. Zato nije ni čudo što se ponekad upitam šta bih uradio da sam Nenad Cekić, a srećom nisam niti ću biti.

Moja kombinacija bi bila: Javni servis (dva kanala), neizbežni "Pink", obavezni B 92.

Da li bih pustio neke strance? Imam dilemu pa bih tražio pomoć i publike i prijatelja.

Da li da zaštitim domaće TV dok ne postanu jače, profesionalnije, ili da ih pustimo niz vodu? Ako bih već pustio strance, onda obavezno više njih, ne samo jednog.

Ako me pitate koje strance, ne znam. Koliko čujem iz Hrvatske, RTL se tamo nije mnogo proslavio, slično je i sa drugim stranim emiterima, šaroliki (ne)uspesi.

Srbija nema ekonomskog potencijala za ovoliko izvorno domaćih komercijalnih TV stanica. Kombinacija dva plus pet izgleda da nije dobitna. Samo je jedna sedmica dobitna – ona za Loto.

Vrsni marketinški stručnjaci će se već javiti i reći koliko para za TV reklamu ima ovde, odnosno koliko tržište može da izdrži. Televizija je veoma skupa rabota, a dobra televizija je još skuplja. Skoro na svim TV plate su, mogu reći, uvredljivo male, tehnika se tek sad modernizuje. Da li nam je trebalo toliko timova u ligi, pa svi dobiju pomalo, ili nam je trebala manja liga, da svi dobijemo kvalitet, a zatim ligu i da proširujemo?

Evo i nekih podataka. Recimo sreda, 11. jul. Vode RTS, "Pink" i B 92, a lokalne TV stanice i satelitski programi imaju veći rejting nego ostale tri nacionalne mreže.

Da li bi bolje domaće televizije naterale strance na ambiciozniji nastup? Da. Da li bi više stranaca ugrozilo domaće TV? Da, ali bi dva i više stranih emitera definitivno otvorilo bar njihovu oštriju međusobnu konkurenciju. Ovako, mala zarada, mala investicija, siromašan program. Izlaz, jeftina produkcija, uzimanje licencnih programa koji ponekad ne odgovaraju našem mentalitetu. Šta imamo sad?

"Foks" je došao, ali skromno. Za moj ukus isuviše skromno, ali očigledno je njihova orijentacija korak po korak. Gledalac po gledalac. Istina, mora da je frustrirajuće za njih što ne mogu da kupe programe od svoje korporacije, jer ih je neko za ovo tržište već kupio i ljubomorno čuva za sebe. Ugovor je jači od rodbinske ljubavi. Jedan TV kanal ne može da gradi svoju reputaciju na, istina sve boljem, informativnom programu.

"Avala" mi vrlo liči na projekat koji jednog dana treba dobro preprodati. "Košava", da li to još postoji?

RRA i Nenad Cekić imaju veliku odgovornost. Kako sad napišu pravila, tako će se igrati. Da sam Cekić, imao bih na umu nekoliko stvari.

1. Na duže staze, grandovska Srbija kopni… Da sam Nenad Cekić ubrzao bih taj proces i sedeo vlasniku "Pinka" za vratom. (Da li će to shvatiti vlasnik TV na kojoj se to emituje? Verujem da hoće, ali kad?)

2. Ko će tu novu urbanu publiku "uzeti pod svoje"? Javni servis, B 92 ili neki stranci? Kako regulisati taj novi period u kome treba da dobijemo bolju televiziju?

To je ključno pitanje razvoja kvaliteta TV u Srbiji u narednih nekoliko godina.

Da li će Javni servis imati toliko mudrosti i snage da batali nepotrebnu jurnjavu za rejtingom i da bude brend nove Srbije? Tu bih, da sam Cekić, sedeo Javnom servisu za vratom. Definisao bih dva kanala (sećate se početka emitovanja Drugog programa, koji je u to vreme Zore Korać imao profil umetničko-eksperimentalnog programa). Ako ne, onda niko ne treba da se pita zašto je HRT najpopularnija TV u srpskim kablovskim sistemima.

B 92 je iznenađujuće dobro "izbalansirala" program i zauzima jaku treću poziciju. Dobro je što su na B 92 shvatili da je život nešto drugo osim jurnjave duhova prošlosti. Istina, mnogi izvorni B 92-jkaši to smatraju izdajom. Milošević je istorija, idemo dalje. Ali i taj put je neizvestan.

Ulazi se u projekte koji sve više postaju kontroverzni čak i za same autore, suočavajući ih sa apsurdima.

Tako su tvorci "Velikog brata" organizovali program u kome čovek smrtno bolestan treba da odluči kome da ostavi bubreg. Na kraju su autori rekli da je to samo bila šala. Ali virus je tu. Pre izvesnog vremena jedan beogradski trgovački lanac je imao nagradnu igru u kojoj su, kao u onom čuvenom američkom filmu "Konje ubijaju zar ne", ljudi morali da stoje pored automobila, sa rukom na njemu. Da li smo baš toliko dešperantni kao Amerikanci za vreme velike depresije, mislim da nismo. Da sam Cekić sedeo bih im za vratom, da B 92 ne sklizne u banalnost.

Šta bih uradio isto kao Cekić? Zaveo bih "civilizovani" red na medijima. To rade polako i ja lično nemam problem ni sa najnovijim pravilima, recimo kada, šta i kako ide na program. Mislim da je za neke stvari isuviše oštro, recimo "slobodniji" filmovi tek posle ponoći. RRA treba da bude branilac dobrog ukusa i dijaloga. Radio "Fokus" im je ispod radara.

Kažu da svaki narod ima TV kakvu zaslužuje. Ja mislim da Srbija zaslužuje bolje televizije.

A da sam nekad davno bio Nenad Cekić sačuvao bih BK TV. Bila je to dobra TV, ali bih veoma oštrim pravilima obuzdao porodicu Karić u uređivanju programa. Ne bi smeli. Vlasnik je tu da zarađuje, a ne da uređuje i protura svoje političke ideje.

Najnoviji primer da je uređivačka sloboda i te kako tema u razgovorima vlasnika, jeste jedna od najuticajnijih američkih novina, "Vol strit džornal", sa eventualnim novim kupcem Rupertom Mardokom. Ovo društvo će morati jednog dana da se pozabavi temom vlasnik-urednik u ovako jakom mediju kao što je TV. Ali to je već neka druga tema.