Руска укрштеница

Борба руских ,,фаворита” за Кремљ почела је (у понедељак) без Медведева, кандидата кога је за место председника Русије предложио Путин. Гледаоцима телевизије представљени су Зјуганов, Жириновски и извесни Андреј Богданов – један водећи комуниста, водећи десни националиста и ,,демократа”, али овај последњи, пропуштен је у круг на брзину. Очигледно, да власт покушава да пред равнодушном јавношћу некако покрије место административно истиснутог Касјанова. Чини се, јединог истински непожељног на скорим изборима (2. марта).

Промоција програма четворице требало је да остави утисак њиховог евентуалног сучељавања. Или, да бар личи на то. Али, како у квизу није било и ,,Путиновог наследника” (изјавио је да неће учествовати у дебатама), цела ствар деловала је промашено. Кога би још занимао тај изанђали, од Јељцина не мењан опонентски декор, када на сцени није и јунак финала!?

Руски избори лишени су драме политичке конкуренције. Без изборности, сведени су на форму и ,,неизвесни” су таман колико су били и некадашњи совјетски. Прави опоненти власти, макар и нејаки какви јесу (Каспаров, Касјанов и други) одстрањени су од биралишта енергичним мерама власти, жигосани да су ,,издајници”, у дослуху са спољним факторима.

Застрашивање јавности ,,уротом против Русије” имало је и има утицај. ,,Страх од Запада” лишио је реформатора Путина потребе да се у арени евентуално бори за своје идеје. Макар и да су најбоље. На другој страни, олакшавао је властима да понекад, сасвим без страха да ће за то положити рачун, уврћу руку неистомишљеницима. У Тверској области, управо је актуелан један такав случај, неког Романа Николајчика, монархисте који је у савезу с Каспаровим. Ухапшен је прошлог петка у Тверу. После испитивања о политичким активностима, одведен је... у душевну болницу (,,Москоу тајмс”). Не мора Кремљ да зна о случају, али ,,атмосфера” коју ствара Кремљ охрабрује или обесхрабрује акције ситнијих у хијерархији. Она већ дуго не охрабрује да се пита или пише, па то даје и одлику изборима.

Политички живот Русије је у сенци негованог, али и тешко оспоривог ауторитета председника Путина. Председник је постигао неке добре ствари за Русију. Више у спољној политици, него на пољу њених унутрашњих слабости. Али, висок утицај у биралишту, помогао је Путину да земљу врати под доминацију само једне партије и да, после тога, сам именује и свог председничког наследника. Следеће што предстоји јесте померање тежишта извршне власти са нивоа шефа државе на ниво шефа владе. Тамо где ће бити Путин.

Руски избори су у служби реформе с врха. Медведев је проматран и кроз друге кандидате. Али, не зна се које све, и шта је то што је код неизабраних сметало председнику. То су тајне које зна само Путин. Не постоји сведочанство о процесу кристализовања крајњег избора. Разуме се, то није на рачун Медведева – по свему судећи, најбољег међу ,,проматранима”. Тиче се затворености процеса.

Два Путинова мандата су осам година руског успона. Тиме је оправдан кредит руског поверења у председника. И Путиново објашњење ,,Путиновог начина” је логично. Рекао би, Русији је потребна стабилност!

Недемократичност у одлучивању а ,,демократичност” у ризику, изражена општим карактером последица, не значе стабилност. Према томе, избори јесу енигматични, али тиме што се жели знати с чим пристиже Дмитриј Медведев? Зашто се Владимир Путин удружио баш с њим?

Биће времена, чућемо Медведева. Али ево једног става новог човека већ сада: ,,Русија је земља правног нихилизма. Нема европске земље која би могла да се похвали таквим пренебрегавањем закона”, рекао је Медведев. Корупција је ,,свеобухватна” и допушта све. Решити се корупције морало би да буде ,,национални програм”, цитиран је.

Безакоње и корупција. Први пут се чује да је то антируска урота. Опредељењеза правника, уместо за још једног полицајца, буди наду да то зна и Путин.