Фест на добром путу

Фест поново постаје култни фестивал. Драго ми је што је домаћи филм заступљен у већој мери. Било је одличних ауторских филмова. Наставите са промоцијом култура које нису холивудске. Београд је са Фестом место какво смо заборавили да може да буде – коментар је читатељке Милице, објављен на „Политикином” сајту.

У начелу се са мишљењем читатељке слажем. Уз једну малу задршку. До статуса култног фестивала има још трња преко којег ваља прећи. Но, спремност да се и по трњу гази, већ је показана. Начињен је снажан и прилично храбар заокрет. Од филмске манифестације ревијалног типа – неке врсте „мамбо-џамбо сега-мега синеманије”, у каквом је облику бивствовала последњих година размахујући се (холивудским) филмовима већ претходно виђеним у разним „пиратским” верзијама – 43. Фест имао је све обрисе правог и пунокрвног фестивала.

Поново је Фест био место и за откривање неких мање познатих кинематографија и аутора, за откривање естетских и тематских праваца у савременом светском филму, за уочавање интересантних помака у српском и у филмовима из региона... Избор филмова је био шаренолик и богат, публика је имала могућност избора, баш као и могућност да се по питању филмског укуса нових Фестових челника – уметничког директора Југослава Пантелића и селектора Младена Ђорђевића, сложи или не. Добрих и квалитетних филмова било је у великом броју. И избор три филмске легенде за централне личности Феста: Милена Дравић, Александар Сокуров и Ричард Драјфус, била је права ствар. Уз то, опредељењем да Фест има и међународни и национални такмичарски карактер, знатно је појачана могућност његовог бољег и снажнијег позиционирања на фестивалској мапи света...

Сада нема назад. Може само напред. Наравно, уз што објективније сагледавање и постигнутих врлина и слабости, уз програмско и организацијско затезање, а без расипања енергије на чинодејствовање уочених „лешинара”. Они само по навици облећу око Феста верујући да је то још увек онај исти мастодонт који се у животу одржава уз помоћ вештачког дисања. Слепи су да уоче како је нови заокренути Фест пун крвних зрнаца. Продисао је. И те како је жив. Смисленији је и још ближи идеји његових оснивача са Милутином Чолићем на челу.

Да ли је 43. Фест имао и мана? Сигурно да јесте. Мишљења сам да је био предуг (10 дана је много) и да је било превише програмских целина, но, разумем потребу нове организације и нових челника да се при промоцији другачијег фестивалског концепта одмах груне гласно из свих оружја. Сада када смо видели како пуцају и у ком правцу размишљају, биће још занимљивије сачекати следеће Фестово издање. Сваки озбиљан фестивал је скупа и веома сложена „играчка”, која може бити вишеструко корисна уколико се са њом брижљиво и зналачки игра. И уколико се са игром почне на време. Већ сутра.

Да ли међу мане овогодишњег Феста убрајам и чињеницу да је жири „Главног (интернационалног) такмичарског програма” за најбољу мушку улогу наградио босанског глумца Емира Хаџихафизбеговића? Не, не убрајам. Са одлукама жирија човек може да се сложи или не, може чак и да опсује, али суверенитет жирија или његову слободу одлучивања не може да спори.

У конкретном случају, жири је наградио глумца који је носећи стуб хрватско-српског копродукцијског филма „Таква су правила” Огњена Свиличића. За изврсно одиграну улогу оца чији је син изненада брутално убијен у малолетничкој тучи, Хаџихафизбеговићу је и јесенас на 71. Венецијанском фестивалу додељена награда за најбољу мушку улогу у такмичарском програму „Хоризонти” (жиријем председавала кинеска редитељка Ан Хуи). И венецијански и београдски филмски жири су га наградили за глумачка умећа, а не за то какав је он „чојко” или каква му је сарајевска „барутна” прошлост. Са тим нека се носи сам са собом, са људима којима је нанео бол, а једног дана и пред оним који неминовно на крају каже последњу реч...

Да ли би ме изненадило када би се Марко Перковић Томпсон једног дана појавио и као члан каквог филмског жирија (наравно, не у Србији јер би то стварно било претерано), како је то у свом ауторском тексту сумирајући своје утиске о Фесту сугерисао један наш угледни млади писац ? Не, не би ме много изненадило. Има човек и за то квалификације. Показао се као успешан композитор оригиналне музике за занимљив филм „Јозеф” Станислава Томића 2011. године...

Да ли је Фест заслужио да га Београђани и даље воле? Да. Београђани су на путу да коначно добију фестивал какав заслужују, јер Београд јесте свет – зар не?! Зато Фестови организатори пазите се, гледамо вас!