Зашто је пољопривреда наша неискоришћена шанса

Недопустиво је да из године у годину укупни расходи државне касе расту, док се износ намењен субвенцијама за пољопривреду смањује. Да су се, којим случајем, остали сектори држали као аграр, Србија би и 2014. године, упркос поплавама, имала благи раст БДП-а, што би олакшало и фискалну консолидацију. И уместо да додатним улагањима и подстицајима на кратак рок значајно повећа пољопривредну производњу, нема никаквих сигнала да држава планира да промени досадашњи ,,маћехински” однос према аграру. Влада је у буџету за ову годину за субвенције предвидела 80,5 милијарди динара, али је од тога само 28 милијарди намењено за пољопривреду. Тако је аграрни буџет пао на 2,5 одсто укупне државне касе. И номинално и реално, тај део буџета је, дакле, из године у годину све мањи.

Прошле године су, на пример, за субвенције у пољопривреди резервисане 34,2 милијарде динара, а оригиналним буџетом за 2013. за те намене пројектована је 41 милијарда! Српски фармери, дакле, ове године од државе могу да очекују 13 милијарди динара мање него 2013, иако им је од тада укинута свака могућа заштита од све оштрије конкуренције из ЕУ, која има и те како снажну подршку из бриселског буџета.

Додатни проблем за наше сељаке је и у томе што је од 1. јануара ове године, због примене ССП, листа пољопривредних производа из ЕУ који у нашу земљу улазе без царина проширена на млеко и млечне производе. И то, у време кад ови производи због санкција не могу да буду извезени у Русију. Било би логично да држава у тој ситуацији повећа субвенције пољопривредницима и помогне им да сачувају своје позиције на домаћем тржишту. Али држава ради супротно – смањује подршку сељацима и оставља их на милост и немилост много јачој конкуренцији ЕУ.

Годинама слушамо обећања да ће аграрни буџет бити бар пет одсто укупног буџета. У чему је проблем? Да ли у томе што за министре пољопривреде, по правилу, бирају ,,слабе” политичке личности или је у питању нешто друго? Шта год да је у питању, однос према аграру мора се хитно променити. Држава би већим подстицајима веома брзо могла да утиче на значајан пораст производње хране, али и на динамичан раст извоза, поготово сада када су због међусобних санкција Брисела и Москве, пољопривредним производима из Србије широм отворена врата великог руског тржишта.

Српско воће, поврће и житарице у укупном извозу имају скоро исти удео као крагујевачки ,,Фијат”, који држава субвенционише и шаком и капом. Да је са истом сумом подржала и пољопривреднике, Србија не би морала да стрепи да ли ће и ову годину, другу за редом, завршити у рецесији.

Аграр би уз веће подстицаје брзо допринео одрживом расту БДП-а и извоза, а у таквом амбијенту створио би се маневарски простор за брже смањење мера штедње, које сада и морају бити за степен јаче баш зато што влада није успела да пронађе одговарајуће инструменте за бржи излазак из кризе. То је још важније ако се зна да министарство финансија ни у 2015. не очекује опоравак домаће тражње, посебно због пада реалне масе зарада.

Не сме се занемарити ни то да је пољопривреда својеврсни социјални амортизер, јер ниже цене хране ублажавају негативне последице смањења плата и пензија, а без тога не би било ни очекиване подршке фискалној консолидацији и најављеним економским реформама.

На срећу, српски фармери су, упркос слабој подршци државе, прошле јесени засејали за 2,3 одсто површина више него годину дана раније. У односу на десетогодишњи просек, површине под пшеницом повећане су за 14,1 одсто. Питање је, међутим, докле ће српски сељаци моћи да се боре без одговарајуће подршке државе. Ако већ толико инсистира на европским интеграцијама, Србија би од ЕУ могла да преузме и систем подршке пољопривреди, уместо што примењује многа друга правила која исцрпљену српску привреду могу дефинитивно да потопе у немилосрдној борби са много снажнијом конкуренцијом.

Председник Српске народне партије