Zašto je poljoprivreda naša neiskorišćena šansa

Nedopustivo je da iz godine u godinu ukupni rashodi državne kase rastu, dok se iznos namenjen subvencijama za poljoprivredu smanjuje. Da su se, kojim slučajem, ostali sektori držali kao agrar, Srbija bi i 2014. godine, uprkos poplavama, imala blagi rast BDP-a, što bi olakšalo i fiskalnu konsolidaciju. I umesto da dodatnim ulaganjima i podsticajima na kratak rok značajno poveća poljoprivrednu proizvodnju, nema nikakvih signala da država planira da promeni dosadašnji ,,maćehinski” odnos prema agraru. Vlada je u budžetu za ovu godinu za subvencije predvidela 80,5 milijardi dinara, ali je od toga samo 28 milijardi namenjeno za poljoprivredu. Tako je agrarni budžet pao na 2,5 odsto ukupne državne kase. I nominalno i realno, taj deo budžeta je, dakle, iz godine u godinu sve manji.

Prošle godine su, na primer, za subvencije u poljoprivredi rezervisane 34,2 milijarde dinara, a originalnim budžetom za 2013. za te namene projektovana je 41 milijarda! Srpski farmeri, dakle, ove godine od države mogu da očekuju 13 milijardi dinara manje nego 2013, iako im je od tada ukinuta svaka moguća zaštita od sve oštrije konkurencije iz EU, koja ima i te kako snažnu podršku iz briselskog budžeta.

Dodatni problem za naše seljake je i u tome što je od 1. januara ove godine, zbog primene SSP, lista poljoprivrednih proizvoda iz EU koji u našu zemlju ulaze bez carina proširena na mleko i mlečne proizvode. I to, u vreme kad ovi proizvodi zbog sankcija ne mogu da budu izvezeni u Rusiju. Bilo bi logično da država u toj situaciji poveća subvencije poljoprivrednicima i pomogne im da sačuvaju svoje pozicije na domaćem tržištu. Ali država radi suprotno – smanjuje podršku seljacima i ostavlja ih na milost i nemilost mnogo jačoj konkurenciji EU.

Godinama slušamo obećanja da će agrarni budžet biti bar pet odsto ukupnog budžeta. U čemu je problem? Da li u tome što za ministre poljoprivrede, po pravilu, biraju ,,slabe” političke ličnosti ili je u pitanju nešto drugo? Šta god da je u pitanju, odnos prema agraru mora se hitno promeniti. Država bi većim podsticajima veoma brzo mogla da utiče na značajan porast proizvodnje hrane, ali i na dinamičan rast izvoza, pogotovo sada kada su zbog međusobnih sankcija Brisela i Moskve, poljoprivrednim proizvodima iz Srbije širom otvorena vrata velikog ruskog tržišta.

Srpsko voće, povrće i žitarice u ukupnom izvozu imaju skoro isti udeo kao kragujevački ,,Fijat”, koji država subvencioniše i šakom i kapom. Da je sa istom sumom podržala i poljoprivrednike, Srbija ne bi morala da strepi da li će i ovu godinu, drugu za redom, završiti u recesiji.

Agrar bi uz veće podsticaje brzo doprineo održivom rastu BDP-a i izvoza, a u takvom ambijentu stvorio bi se manevarski prostor za brže smanjenje mera štednje, koje sada i moraju biti za stepen jače baš zato što vlada nije uspela da pronađe odgovarajuće instrumente za brži izlazak iz krize. To je još važnije ako se zna da ministarstvo finansija ni u 2015. ne očekuje oporavak domaće tražnje, posebno zbog pada realne mase zarada.

Ne sme se zanemariti ni to da je poljoprivreda svojevrsni socijalni amortizer, jer niže cene hrane ublažavaju negativne posledice smanjenja plata i penzija, a bez toga ne bi bilo ni očekivane podrške fiskalnoj konsolidaciji i najavljenim ekonomskim reformama.

Na sreću, srpski farmeri su, uprkos slaboj podršci države, prošle jeseni zasejali za 2,3 odsto površina više nego godinu dana ranije. U odnosu na desetogodišnji prosek, površine pod pšenicom povećane su za 14,1 odsto. Pitanje je, međutim, dokle će srpski seljaci moći da se bore bez odgovarajuće podrške države. Ako već toliko insistira na evropskim integracijama, Srbija bi od EU mogla da preuzme i sistem podrške poljoprivredi, umesto što primenjuje mnoga druga pravila koja iscrpljenu srpsku privredu mogu definitivno da potope u nemilosrdnoj borbi sa mnogo snažnijom konkurencijom.

Predsednik Srpske narodne partije