Револуционарна пракса Оливера А.

У тексту „Економија српске крви” Т. Куљић у 20 речи помиње документ из моје књиге „Злочин над мишљењем”, који осликава улогу студента Оливера Антића у чисткама професора Правног факултета Београдског универзитета седамдесетих година. То је нагнало Оливера А. да се, у наводном одговору Куљићу, обруши на мене осионошћу полит-комесара. Но, подметања недостојна професора универзитета и саветника председника РС, прави су израз онога што он јесте. Оливер А. је „типус” (јунак наших дана), а не личност, феномен, а не појединац.

Јавно ме блати зато што нисам спреман да ћутим о неподопштинама које чини на јавној сцени још од седамдесетих, него сам документе о минулом му раду објавио и учинио доступним јавности. Јер, вампири не воле сунце!

Још од студентских дана бавио сам се теоријом марксизма, као и многим другим социолошким и политичким теоријама. Оливер А. је, пак, од студентских дана највише у макијавелистичкој „револуционарноj” пракси:

Први пут, током 1972–1973, дајући (као активиста Савеза комуниста) истакнут јуришнички допринос прогону наставника Правног факултета који су се побунили против остракизма проф. Михаила Ђурића. За свој револуционарни прегор награђен је избором за асистента приправника (1977), упркос просеку оцена испод законског услова. У реферату за његов избор пише: „О. Антић рођен је 1950. На Правни факултет уписао се 1970... Дипломирао је 1975. са просечном оценом 8,29.” Следи тридесет густо куцаних редова о његовим „активностима и резултатима” у „озбиљном раду на проучавању марксизма и резултатима животне праксе”, у доприносу што је „Правном факултету припала част да буде домаћин Титове штафете”. (Документација у: К. Чавошки, „Анатомија једне чистке” (2013) и Ј. Тркуља, „Злочин над мишљењем” (2013), доступна на: http://hereticus.org/biblioteka/dosije).

Други пут, Оливер А. се уписао крупним словима у анале репресије и бешчашћа на овим просторима, кад је, сада као декан-намесник тадашњег режима, од септембра до децембра 1998. с Правног факултета одстранио десет својих колега, а двадесетак санкционисао суспензијама и новчаним казнама. Тако је постао највећи прогонитељ наставника Правног факултета од његовог оснивања. (Документација у: „Херетикус”, број 2/2007, стр. 192–332, www.hereticus.org).

Трећи пут Оливер А. спровео је макијавелистичку праксу 2006, кад је, замећући трагове свог деканства, денунцирао проф. К. Чавошког као „главног изазивача криза на факултету”, тврдећи да је Чавошки одговоран због уклањања наставника с факултета 1998, чиме је изазвао оштру реакцију колега. Ради мира у кући случај је гурнут под тепих. (Документација о овоме: „Херетикус”број 2/2007. стр. 333–355, www.hereticus.org).

Четврти пут Оливер А. то чини сада. Уместо да аргументовано одговори на Куљићеву критику, осуо је паљбу на Тркуљу, тобоже „пресвученог из јарко црвеног у жути капутић”, којем „студенти кад им он предаје, траже да им се убаци пар кревета у слушаоницу”. Оливер А. је, наставио да вређа свог колегу, очекујући нове синекуре. Притом, бестидно и неоснованокористи као штит ауторитет проф. Ђурића (чије ни име не уме да правилно напише) и С. Врачара, у чијем прогону је учествовао.

„Узимајући у поступак” мене, као морални жандарм-преобраћеник наставља да осионо тумара по туђим биографијама, не би ли очистио своју. Но, то не бива. Ево, због чега:

Свој универзитетски пут крчио сам својим научним и наставним радом. Оливер А. је то чинио комесарским јуришима.

Сматрао сам увек својом интелектуалном дужношћу да будем критичан према свакој власти. Именовани, ужива да буде свакој власти на услузи. Своје професоре и колеге увек сам уважавао и поштовао. Оливер А. их је, ради намирења својих амбиција, кад год је добио прилику немилосрдно прогањао.

Студенте никад нисам уцењивао обавезним доласком на предавања „ко хоће да положи испит”, макар никад не попунио први ред слушаонице. Све њих, чак и оне који „спавају” на мојим предавањима, подржавам и радујем се њиховим успесима. Оливер А. не трпи ниједан успех својих студената, поготово не научничке успехе најдаровитијих.

Свој патриотизам (констатујем, а не хвалим се) доказао сам, поред осталог, и два пута облачећи ратну униформу српског официра (1992. и 1999). Немам сазнања да такво што стоји у биографији Оливера А.

За разлику од Оливера А., странке нисам мењао као сакое, тј. „капутиће”. Црвене и жуте капутиће не носим. Углавном носим демоде сиве тонове, различите од „саветничког новог одела” које, као и „царево ново одело”, наравно, све открива и не може да сакрије: да је Оливер А. захваљујући својој бестидној хајкачкој пракси некако успео да се попне на универзитетски воз на који је две године каснио; да је намах заборавио на Титову штафету и преобратио се у „врлог” националисту и слобисту, чим је видео да ће тако аванзовати до директора Института за упоредно право и декана Правног факултета; да се угурао у радикалски, а потом у напредњачки воз, не би ли без плаћене карте неко време поседео у салону првог разреда; да тренутно пеца гратис улазнице за монархистичке ложе.

Јер, чему штафета без просека оцена? Чему пун амфитеатар без поштовања? Чему деканство без скрупула? Чему саветничко место без части? Да би се отворио Титов сеф, ради фотографисања са орденом Карађорђевића на „јуначким грудима”? Да би се стало у ред за дуго очекивани амбасадорски агреман, који никако да стигне? Да би се одглумила брига за ђенерала, због бриге за будућу синекуру? Да би се, попут удовице у јаловим браковима, како пише у наследном праву, бар прешло из првог у други наследни ред?

Професор универзитета