Revolucionarna praksa Olivera A.

U tekstu „Ekonomija srpske krvi” T. Kuljić u 20 reči pominje dokument iz moje knjige „Zločin nad mišljenjem”, koji oslikava ulogu studenta Olivera Antića u čistkama profesora Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta sedamdesetih godina. To je nagnalo Olivera A. da se, u navodnom odgovoru Kuljiću, obruši na mene osionošću polit-komesara. No, podmetanja nedostojna profesora univerziteta i savetnika predsednika RS, pravi su izraz onoga što on jeste. Oliver A. je „tipus” (junak naših dana), a ne ličnost, fenomen, a ne pojedinac.

Javno me blati zato što nisam spreman da ćutim o nepodopštinama koje čini na javnoj sceni još od sedamdesetih, nego sam dokumente o minulom mu radu objavio i učinio dostupnim javnosti. Jer, vampiri ne vole sunce!

Još od studentskih dana bavio sam se teorijom marksizma, kao i mnogim drugim sociološkim i političkim teorijama. Oliver A. je, pak, od studentskih dana najviše u makijavelističkoj „revolucionarnoj” praksi:

Prvi put, tokom 1972–1973, dajući (kao aktivista Saveza komunista) istaknut jurišnički doprinos progonu nastavnika Pravnog fakulteta koji su se pobunili protiv ostrakizma prof. Mihaila Đurića. Za svoj revolucionarni pregor nagrađen je izborom za asistenta pripravnika (1977), uprkos proseku ocena ispod zakonskog uslova. U referatu za njegov izbor piše: „O. Antić rođen je 1950. Na Pravni fakultet upisao se 1970... Diplomirao je 1975. sa prosečnom ocenom 8,29.” Sledi trideset gusto kucanih redova o njegovim „aktivnostima i rezultatima” u „ozbiljnom radu na proučavanju marksizma i rezultatima životne prakse”, u doprinosu što je „Pravnom fakultetu pripala čast da bude domaćin Titove štafete”. (Dokumentacija u: K. Čavoški, „Anatomija jedne čistke” (2013) i J. Trkulja, „Zločin nad mišljenjem” (2013), dostupna na: http://hereticus.org/biblioteka/dosije).

Drugi put, Oliver A. se upisao krupnim slovima u anale represije i beščašća na ovim prostorima, kad je, sada kao dekan-namesnik tadašnjeg režima, od septembra do decembra 1998. s Pravnog fakulteta odstranio deset svojih kolega, a dvadesetak sankcionisao suspenzijama i novčanim kaznama. Tako je postao najveći progonitelj nastavnika Pravnog fakulteta od njegovog osnivanja. (Dokumentacija u: „Heretikus”, broj 2/2007, str. 192–332, www.hereticus.org).

Treći put Oliver A. sproveo je makijavelističku praksu 2006, kad je, zamećući tragove svog dekanstva, denuncirao prof. K. Čavoškog kao „glavnog izazivača kriza na fakultetu”, tvrdeći da je Čavoški odgovoran zbog uklanjanja nastavnika s fakulteta 1998, čime je izazvao oštru reakciju kolega. Radi mira u kući slučaj je gurnut pod tepih. (Dokumentacija o ovome: „Heretikus”broj 2/2007. str. 333–355, www.hereticus.org).

Četvrti put Oliver A. to čini sada. Umesto da argumentovano odgovori na Kuljićevu kritiku, osuo je paljbu na Trkulju, tobože „presvučenog iz jarko crvenog u žuti kaputić”, kojem „studenti kad im on predaje, traže da im se ubaci par kreveta u slušaonicu”. Oliver A. je, nastavio da vređa svog kolegu, očekujući nove sinekure. Pritom, bestidno i neosnovanokoristi kao štit autoritet prof. Đurića (čije ni ime ne ume da pravilno napiše) i S. Vračara, u čijem progonu je učestvovao.

„Uzimajući u postupak” mene, kao moralni žandarm-preobraćenik nastavlja da osiono tumara po tuđim biografijama, ne bi li očistio svoju. No, to ne biva. Evo, zbog čega:

Svoj univerzitetski put krčio sam svojim naučnim i nastavnim radom. Oliver A. je to činio komesarskim jurišima.

Smatrao sam uvek svojom intelektualnom dužnošću da budem kritičan prema svakoj vlasti. Imenovani, uživa da bude svakoj vlasti na usluzi. Svoje profesore i kolege uvek sam uvažavao i poštovao. Oliver A. ih je, radi namirenja svojih ambicija, kad god je dobio priliku nemilosrdno proganjao.

Studente nikad nisam ucenjivao obaveznim dolaskom na predavanja „ko hoće da položi ispit”, makar nikad ne popunio prvi red slušaonice. Sve njih, čak i one koji „spavaju” na mojim predavanjima, podržavam i radujem se njihovim uspesima. Oliver A. ne trpi nijedan uspeh svojih studenata, pogotovo ne naučničke uspehe najdarovitijih.

Svoj patriotizam (konstatujem, a ne hvalim se) dokazao sam, pored ostalog, i dva puta oblačeći ratnu uniformu srpskog oficira (1992. i 1999). Nemam saznanja da takvo što stoji u biografiji Olivera A.

Za razliku od Olivera A., stranke nisam menjao kao sakoe, tj. „kaputiće”. Crvene i žute kaputiće ne nosim. Uglavnom nosim demode sive tonove, različite od „savetničkog novog odela” koje, kao i „carevo novo odelo”, naravno, sve otkriva i ne može da sakrije: da je Oliver A. zahvaljujući svojoj bestidnoj hajkačkoj praksi nekako uspeo da se popne na univerzitetski voz na koji je dve godine kasnio; da je namah zaboravio na Titovu štafetu i preobratio se u „vrlog” nacionalistu i slobistu, čim je video da će tako avanzovati do direktora Instituta za uporedno pravo i dekana Pravnog fakulteta; da se ugurao u radikalski, a potom u naprednjački voz, ne bi li bez plaćene karte neko vreme posedeo u salonu prvog razreda; da trenutno peca gratis ulaznice za monarhističke lože.

Jer, čemu štafeta bez proseka ocena? Čemu pun amfiteatar bez poštovanja? Čemu dekanstvo bez skrupula? Čemu savetničko mesto bez časti? Da bi se otvorio Titov sef, radi fotografisanja sa ordenom Karađorđevića na „junačkim grudima”? Da bi se stalo u red za dugo očekivani ambasadorski agreman, koji nikako da stigne? Da bi se odglumila briga za đenerala, zbog brige za buduću sinekuru? Da bi se, poput udovice u jalovim brakovima, kako piše u naslednom pravu, bar prešlo iz prvog u drugi nasledni red?

Profesor univerziteta