Нема победе Исламске државе без Ирана

Ирачка армија, која се прошлог јуна пред снагама Исламске државе (ИД) распадала брже него пред Американцима 2003, покренула је досад највећу офанзиву против џихадиста, надајући се почетку краја самопрокламованог калифата.

Али, уколико се ослободи Тикрит, највеће заслуге неће припасти ни регуларној армији под командом Багдада, ни шиитским милицијама, ни борцима сунитских племена, још мање међународној коалицији. Главна улога у борбама припашће – Ирану.

То што се 30.000 припадника шиитских милиција које је наоружао Иран, под командом иранског генерала, боре за родно место место Садама Хусеина, бившег ирачког председника који је прогањао шиите, а против Техерана 1980. покренуо крвави рат, показује да ИД не може да буде побеђен без Ирана.

Парадокс је да Американци у свом походу против сунитских џихадиста Исламске државе све више зависе од ајатолаха са којима су од 1979. у жестоком сукобу, који тек сада може да води нормализацији посредством преговора.

Исламска Република се последње деценије наметнула као моћна регионална сила, а очекивани допринос сламању Исламске државе Техерану би донео тријумф, управо оно од чега већ страхују од Израела до Саудијске Арабије.

Американци, који се ослањају на бомбардовање циљева ИД по Ираку и Сирији, не желе да своје војнике поново шаљу на фронт који су напустили 2011. План Барака Обаме је да обучи ирачку армију и додатно наоружа Курде како би исламисти били побеђени и како би у априлу, мају почела офанзива за преузимање другог највећег ирачког града, Мосула.

Док се на реализацију тог плана чека, ирачке шиитске милиције кренуле су у акцију – под надзором искусних иранских команданата и уз помоћ припадника иранске Револуционарне гарде. Американци, симптоматично, садашњим борбама за Тикрит не пружају ваздушну подршку.

Поново се разоткрива сва сложеност ирачког рата. Багдад се досад махом ослањао на шиитске милиције, које за борбу мотивише веровање ИД да су шиити исламски јеретици који заслужују смрт.

Иако шиитски лидери тврде да су они нераздвојан део ирачке државе, иако је ирачки велики шиитски ајатолах Али ел Систани позвао све Ирачане да се супротставе ИД, јасно је да снаге које марширају ка Тикриту носе искључиво шиитски идентитет.

Ангажовање милиција носи ризик додатног разбуктавања верског сукоба: сунити су се последњих месеци већ суочавали са осветом шиита, а учешће шиитских милиција лако би могло да се претвори у освету за прошлогодишњи масакр близу 800 регрута регуларне армије који је код Тикрита починио сунитски ИД.

У страху од насиља, 30.000 људи побегло је из Тикрита и околине, чиме се број интерно расељених Ирачана попео на 2,5 милиона.

Присуство иранских команданата несумњиво је од велике помоћи на фронту, али компликује односе у региону и шире. Показује се да Барак Обама, који је под снажним притиском републиканаца око нуклеарних преговора са Техераном, сада у борби против ИД све више зависи од Ирана.

Вашингтон тачно процењује да му је помоћ Ирана више него добродошла, посебно док се не обуче ирачке трупе, али формула „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ” на Блиском истоку не функционише упрошћено. Свестан унутрашњих и притисака Израела и конзервативних монархија Залива, Обама одбацује било какву политичку или војну координацију са Техераном, мада потврђује „паралелне интересе”.

У незваничној пракси Американци су захвални што је командант специјалних иранских снага Кудс, генерал Касим Сулејмани, одмах после пада Мосула утврдио одбрану курдског града Ербила, што су Иранци прошлог августа организовали ирачке шиитске милиције које су сломиле блокаду ИД код села Амерлија, што су борци Кудса у новембру ослободили град Баији, што је генерал Сулејмани поново на фронту код Тикрита.

Учешће шиитских милиција које имају подршку Ирана може да буде „позитивна ствар”, опрезно коментарише начелник америчког здруженог генералштаба, генерал Мартин Демпси. „Ово је најотворенији израз иранске подршке, у форми артиљерије и другог.”

То јесте опасност. Од времена америчке инвазије Ирака 2003, сукоб шиита и сунита се разбуктао, преливајући се на читавом Блиском истоку. Иран је, уз подршку савезника у Ираку, Сирији, Либану и Јемену, на једној страни, Саудијска Арабија као сунитски бастион на другој страни.

Свако америчко приближавање Ирану ирачке суните по аутоматизму регрутује на страну ИД, док суните по арапском свету мобилише против ајатолаха у Техерану. Узалуд државни секретар Џон Кери савезнике по региону уверава да упркос преговорима са Ираном САД остају на бедему против ширења иранског утицаја.

Шеф саудијске дипломатије, принц Сауд ел Фејсал, поводом офанзиве на Тикрит тврди да она открива „хегемонистичке” тенденције Техерана.

Реалистичне процене су друкчије. Рат против ИД је глобални приоритет који захтева најшире окупљање и потискивање билатералних сукоба, барем привремено, у други план. Подразумева сарадњу са Ираном, али и сиријским председником Башаром ел Асадом.

Током Другог светског рата земље различитих идеологија, различитих приоритета и различитих облика власти сарађивале су да победе нацисте. Таква коалиција неопходна је и данас на Блиском истоку.