Неподобна „Ћерка Индије”

Национална траума у Индији изазвана случајем из 2012. када је шест мушкараца у аутобусу силовало и нанело смртоносне повреде једној 23-годишњој студенткињи – који је добио глобални публицитет – ових дана се репризира другим поводом: због забране владе у Делхију да документарни филм о том догађају и његовим актерима после приказивања на Би-Би-Сију виде и гледаоци у Индији.

Па и шире: један министар из кабинета премијера Нарендре Модија тражи и глобалну забрану, у околностима када интересовање за „Ћерку Индије” британске режисерке Лесли Адвин расте: управо је заказана премијера у Њујорку.

Заплет прети и да изазове дипломатске компликације: министар за парламентарне послове тврди да је на делу „међународна завера да се Индија омаловажи”.

Формални повод за ову политичку цензуру, која је добила и судску оверу, јесте чињеница да је, уз дозволу (претходних) индијских власти, екипа филма снимила и у крајњу верзију документарца укључила изјаву једног на смрт осуђеног учесника поменутог силовања који је за трагедију окривио жртву, питајући се шта је те кобне вечери крајем децембра 2012. радила изван куће после девет сати увече.

Жртва Џјоти Синг – име јој је откривено тек после смрти – била је те вечери око пола десет на аутобуској станици на делхијској периферији са својим момком, младим програмером. Аутобус са шесторицом пијаних пријатеља, који није био део градског система, зауставио се поред њих и понуђен им је превоз, што је пар прихватио.

Чим су ушли момак је онесвешћен ударцем пајсером по глави, а девојку су сва шесторица редом силовали. Па и то им није било довољно: гневни што се опирала, на крају су јој међу ноге гурнули поменути пајсер и поцепали унутрашње органе.

Сви су ухапшени већ сутрадан. Над несрећном девојком је извршено пет операција, али је преминула у Сингапуру, где је хитно пребачена у болницу специјализовану за вишеструко пресађивање органа.

Овај случај је у Индији био повод за велике демонстрације које су на моменте биле и насилне. Све се завршило за тамошње прилике брзим судским процесом, на коме су четворици од шесторо силоватеља изречене смртне казне (које још нису правоснажне).

Случај је био и повод да се покрене национална дебата о положају жена, али и за пооштравање закона за силовање, па чак и за оснивање специјалних судова.

Упркос томе, силовања су учестала (или бар извештаји о њима), па је у једном моменту почело да се говори и о индијској „епидемији”, да би се у светским медијима потом створио утисак како је Индија глобални епицентар сексуалних злочина.

Тамо је додуше у порасту број кривичних дела чије су жртве жене, али је Индија далеко од тога да се на њих тамо насрће много више него другде. Тај неславни светски рекорд држи Јужна Африка, а по броју силовања годишње Индија са својих 1,25 милијарди становника далеко је испод САД, Шведске, Белгије, Велике Британије, Аустралије… Према неким статистикама, у Индији је нека жена силована сваких 20 минута, а у Америци – сваких шест!

Индија међутим има високу стопу судских пресуда против силоватеља – до затвора доспева сваки четврти, упркос њеном прилично неефикасном правосуђу, док у Америци иза решетака стигне само три одсто силоватеља.

Влада премијера Модија забрану је образложила својим уверењем да је „Ћерка Индије” неподобна зато што „глорификује насиље над женама”. Многи у Индији сматрају да је погрешила: такав став најекстремније брани позната тамошња колумнисткиња Шоба Ди, која каже да би филм „под принудом” требало да виде сви Индијци.

Популарна ТВ станица НДТВ у време које је било предвиђено за емитовање филма зацрнила је екране, док режисерка Адвин апелује на премијера Модија да индијској јавности омогући да филм прво види, па тек онда да о њему расправља.

Све се, у суштини, свело на дилему: да ли је сувише црн филм, или су то индијске реалности, то јест положај жена у Индији.

Да ли је дакле несрећна Џјоти Синг, која је студирала медицину, заиста крива што је „у недоба” била изван куће, као што тврди њен убица, а што су пред судом као оправдање за злочин износили и адвокати силоватеља, метафором да ће „слаткиш, кад се изнесе на улицу, пси сигурно појести”.

Дечаци се и данас у Индији другачије васпитавају од девојчица: првима је традиционално дозвољено све, а другима готово ништа. У филму то илуструје разговор са ожалошћеним родитељима Џјоти Синг, који у камеру кажу како су јој се, кад је дошла на свет, „обрадовали као да им се родио син”.

Забрана „Ћерке Индије” – „у интересу правде и јавног реда” – испослована је и на „Јутјубу”, а влада Нарендре Модија сада је принуђена да објашњава шта јој је важније: фиктивна част Индије или стварна част њених жена.