Ђинђић није био анационална фигура

Нови Сад – „Зоран Ђинђић је у политици постигао колико се може постићи у тим околностима. А да околности нису биле сјајне – то се видело, јер је човек убијен. Мислим да би више постигао у филозофији и да би много боље било да је у томе остао и до краја живота писао неке добре, дебеле филозофске књиге. Али сад не вреди причати о томе шта би било кад би било”, каже познати новосадски издавач Зоран Стојановић, који је Ђинђића упознао пре него што је бивши премијер и један од оснивача ДС-а почео да се бави политиком.

Уочи 12. годишњице од убиства премијера, Стојановић је за „Политику” испричао своја сећања о дружењу са Ђинђићем, којег је подстакао да објави књигу „Југославија као недовршена држава”. Она је изашла у јесен 1988. у издању Књижевне заједнице Новог Сада, чији уредник је тада био Стојановић, а Зоранова будућа супруга Ружица секретарица.

„Ђинђић је ту књигу писао на неку врсту мог наговора и моје молбе. Пратио сам њен настанак и то је трајало годину дана. Свакодневно смо се чули кад је био у Београду, а дописивали кад је био у Немачкој”, каже Стојановић, наводећи да је дружење трајало интензивно 1987. и 1988, а да је све почело када је приметио његове текстове о филозофији и социoлогији у „Књижевној речи”, после чега се у београдским круговима, код професора Свете Стојановића и Милана Ковачевића, распитивао како да дође до Ђинђића.

„Позвао сам га да дође у Нови Сад и ту смо први пут разговарали. Предложио сам му да сакупи те своје текстове, напише оквирно предговор, и да од тога направи књигу. Рекао је да није лоша идеја. И тако је наше дружење почело”, сећа се Стојановић, наводећи да је у периоду који је уследио стекао утисак да Ђинђић у Београду није имао круг људи са којима се дружио, а да је то увидео из његове потребе да се „често, дан или ноћ”, чују и разговарају.

Било је, сећа се, целоноћних разговора када су колима заједно путовали за Франкфурт, где је тада Ђинђић живео. Теме су биле литерарне, мада се Стојановић сећа да су једном дотакли питање страдања у Јасеновцу.

„Када је при крају живота потегао питање Косова, сетио сам се тог нашег разговора. Ђинђић није био анационална фигура, као што то кажу припадници тзв. друге Србије. Имао је свест о припадности једном народу и није био незаинтересован за његову судбину. Из тог разговора о Јасеновцу, сећам се да је то за њега било доста важно питање. Можда не пресудно, али важно утолико да се мора знати шта се десило нашем народу у Јасеновцу и како се та ствар приказује, а каква она јесте”, каже Стојановић.

За бившег премијера каже да је био „бескрајно бриљантан човек” и да је у њега полагао велике наде „као нашу филозофску снагу и будућност”.

Његова књига „Југославија као недовршена држава” изазвала је у то доба политичку реакцију и пре него што је објављена.

„Један рецензент који је радио на факултету у Новом Саду панично ме је назвао телефоном и рекао да не стављам његово име на књигу. Ваљда се уплашио да га не избаце. А данашњи корифеј демократске мисли, ондашњи високопозиционирани комунистички политичар Жика Берисављевић запретио ми је да је ни случајно не објављујем јер ћу лоше проћи. Тако да није било једноставно у то време објавити такву књигу”, каже Зоран Стојановић.

У време када га је упознао, Ђинђић је у Франкфурту живео, према речима нашег саговорника, доста тешко, није имао никаквих прихода.

„Имао је интелектуално окружење. Рекао ми је дођи да те упознам са једним човеком. То је био Хабермасов асистент Аксел Хонет, који је сада веома познат. Његове књиге се преводе на француски језик код ’Галимара’, а у Франкфурту га на немачком објављује ’Зуркамп’ – издавач који је настао после рата у Немачкој и данас је један од најпознатијих и најозбиљнијих. Ђинђић је у ’Зуркампу’ имао извесне везе, рецензирао је рукописе за њих”, прича Стојановић.

Ипак, од ситних послова није могао да живи, па му је предложио да у једном бечком институту конкурише за стипендију за преводиоце. То је тада било око 4.000 марака и то је за Ђинђића, каже наш саговорник, било решење за шест месеци, колико је стипендија трајала. Међутим, најпре се Ђинђић није појавио на састанку који је Стојановић организовао са Клаусом Неленом са тог института.

„Прође пола сата, њега нема, прође још пола сата, не долази. Ја кажем да не знам о чему се ради, ваљда је био спречен да дође. Али Нелен је био конструктиван кад сам му рекао да је Ђинђић веома озбиљан човек који ће конкурисати са преводом Хусерлове књиге. Прихватили су му, а ту књигу су после објавиле ’Дечје новине’ из Горњег Милановца”, наводи Стојановић.

У том периоду долазио је често у Нови Сад, у дом Стојановића, где су се Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић једном приликом договорили да Ђинђић конкурише за професораФилозофског факултета. Ту је, по речима Стојановића, био изабран у звање, али није држао предавања. Био је забринут, додаје наш саговорник, како ће постићи да буде и на институту у Бечу и у Новом Саду.

„Касније се вратио и пуном снагом бацио у политику, а ја сам основао своју издавачку кућу у пролеће 1989. и нисам више био ’надлежан’ за те Ђинђићеве послове”, каже уз осмех власник „Издавачке књижарнице Зорана Стојановића”.