Покрет у објективу

Александар Антонијевић, дугогодишњи првак Националног балета Канаде, након 25 година играчке каријере посветио се уметничкој фотографији, а његове радове видећемо вечерас у 19 часова у галерији „Прогрес” у Београду. Антонијевићева изложба ће до 21. марта дочарати сву раскош људског покрета, а потом се сели у Нови Сад где ће бити приказана од 23. до 31. марта у Српском народном позоришту.

На свечаном отварању вечерас у галерији „Прогрес” Александру Антонијевићу биће уручена награда „Вип позива”, признање установљено да ода почаст домаћим уметницима који су у иностранству постигли значајан успех, а додељују га пети пут „Београдски фестивал игре” заједно са компанијом „Вип мобајл”. Ово је уједно и прилика да се најави предстојећи „Београдски фестивал игре”, који ће трајати од 23. марта до 9. априла.

Иако је из Канаде допутовао прексиноћ, Александар Антонијевић се јуче у подне, на изглед одморан и насмејан, сусрео са новинарима у просторијама Националне фондације за игру, у присуству Аје Јунг директорке Београдског фестивала игре и представника „Вип мобајла” и Канадске амбасаде.

Једна од фотографија Александра Антонијевића

– Велико задовољство и изненађење доживео сам када сам сазнао за признање које ће ми бити уручено. Нисам познат превише у нашим крајевима тако да је задовољство још веће, јер овде још увек живи моја фамилија са којом ћу поделити радост. Играчку каријеру сам завршио у јуну прошле године и задовољство ми је да се сада представим публици са уметничком фотографијом, којом се бавим већ пет година. А све је почело једном паником – пред свој четрдесети рођендан знао сам да ћу морати да мислим о нечему чиме бих се бавио кад се опростим од сцене. С обзиром да сам играч, фотографија која је била око мене од мог детињства ми је била најближа. У томе сам имао подршку не само моје компаније већ и озбиљне галерије у Торонту која ме представља. Видећемо где ће ме то занимање одвести, пуно је планова и идеја. Живот и даље настављам у Канади – рекао је Александар Антонијевић.

О почецима и међународном успеху уметник је укратко испричао:

– Завршио сам новосадску балетску школу у класи Ксеније Дињашки, која је од мене направила играча. Потом сам одслужио војни рок и после 12 месеци без игре имао сам ту срећу да положим аудицију за Циришки балет. Тако сам са 20 година отишао из земље, прво на две године у Цирих, а потом и у Канадски национални балет, где сам се развијао у репертоару светског ранга. А провео сам у Канади више година него у Србији. Каријеру сам завршио ролом Оњегина у чувеном балету Џона Кранка.