Не одустајемо од куповине железаре

Ако „Есмарк” победи на тендеру за менаџмент тим који ће руководити „Железаром Смедерево”, 5. 300 радника ове челичане неће имати разлога за бригу, каже у разговору за „Политику” Џејмс Бушар, власник и генерални директор ове америчке компаније. То, уосталом, налаже и тендерска документација.

– Наш план за период управљања железаром подразумева инвестирање 28 милиона долара. После тога, ако на крају преузмемо компанију у процесу приватизације, улагаћемо 25 милиона долара годишње за одржавање опреме. То ће бити додатни капитални расходи. Од како је Србија преузела железару, ни један једини капитални динар није у њу уложен. Инвестираћемо годишње од 90 до 100 милиона долара у резервне делове, што је на петогодишњем нивоу око 500 милиона долара.

Шта ако Вас неко од синдикалаца подсети да треба да испуните обећање о повећању плата радницима за 25 одсто?

Испунићемо обећање. Ако после 1. јануара 2016. године, „Есмарк” у процесу приватизације постане власник смедеревске челичане, радници ће добити повећање плата од 25 одсто, као што је и обећано представницима синдиката. Наредне године добиће и додатно повећање од 10 одсто. За нас је то трошак од 5,5 милиона долара месечно и из угла компаније то није неки велики новац.

Знате ли како радници железаре добијају плате? Из буџета или профита?

Данас је то политичко питање за државне званичнике Србије и ја не могу на њега да одговорим. Ако ми постанемо власници, ми ћемо и обезбедити зараде за раднике.

Али по споразуму са ММФ-ом и по правилима Европске уније нема више државне помоћи за челичану?

„Железара Смедерево” мора да исплати плате својим радницима. Ми смо у свом бизнис плану детаљно изнели стратегије за остваривање прихода и подршку нашим квалификованим радницима у виду два повећања плате и трогодишњег уговора.

Колико је стара технологија у железари и када истиче рок трајања те опреме?

Технологија у железари је одлична, јер је „Ју-Ес стил” уложио знатна средства у опрему и заштиту радника. Да је стање у челичани, када је о опреми реч, лоше ми не бисмо ни били заинтересовани да постанемо власници компаније.

Ако победите на тендеру имаћете времена да упознате челичану у наредних неколико месеци и биће Вам јасније шта купујете. Није ли то нешто попут заједничког живота пре брака?

Моја мама тако нешто не би одобрила. (Смех) Али, забављање, за сада, звучи прилично лепо. Зато, хајде да уђемо у везу која ће трајати 10 месеци. Наше поступке пажљиво ће мотрити родитељи, а то је у овом случају Република Србија и водиће рачуна да не направимо неку глупост.

Хоћете ли нас „оженити” после 10 месеци пробе?

Што се нас тиче, да. После тих 10 месеци забављања волео бих да се „венчамо”.

Након што су прошли преговори пропали, „Есмарк” је објавио да је министар финансија преговарао у доброј вери и да сте имали договор?

Преговори у Питсбургу трајали су два дана и били су то готово целодневни разговори са министром финансија. Ишли смо од тачке до тачке споразума, комуницирали смо истовремено са српским државним званичницима путем електронске поште и обавештавали их о свему. Правили смо врло кратке паузе и настављали преговоре.

Ви сте схватили да имате договор?

И имали смо га. Сви смо били узбуђени, планирали смо да стручни тим у наредних неколико дана пошаљемо у Смедерево. Ја не знам шта се даље догодило у Београду и то је врло чудно. То је за нас било велико разочарање. Једно од питања о којима смо разговарали било је право заједничког потписа. За нас то није било прихватљиво, јер је предложено у последњем тренутку. За све што бисмо радили морали бисмо да добијемо одобрење државе Србије, а у бизнису губљење времена значи и губитак пара. За нас и за компанију би то био трошак.  На крају смо успели да договоримо да право заједничког потписа имамо само до краја године. Руковали смо се и рекли да имамо договор. У Америци то значи да је посао завршен. На крају, упркос очекивањима, нисмо потписали никакав договор у Београду.

Да ли сте вршили притисак на српске државне званичнике, јер сте знали да смо под притиском и ММФ-а и Европске уније?

Не. Погодите шта је био услов да бисте добили 1,2 милијарде долара, колико вреди споразум са ММФ-ом? Да се распише тендер за приватизацију железаре. И ко је био једини понуђач? Досад смо потрошили три милиона евра на овај пројекат. Дошли смо спремни и на време, јавили се на тендер, доставили сва потребна документа. Урадили смо све што се од нас тражило. Република Србија је добила споразум са ММФ-ом. Оно што не знамо је шта се дешавало иза сцене.

Зашто нам нисте дали гаранције да ћете одржати производњу челика на дужи рок?

Били смо спремни да положимо гаранције да ћемо повећати обим производње као резултат веће продаје преко наших глобалних партнера у бизнису са челиком у Европи, Азији и Северној Америци и нашег тима који се бави комерцијалном продајом.

Знате ли за колико месеци би се потрошиле сировине које тренутно вреде више од 100 милиона долара?

Сада се у железари троши сировина у вредности од око 10 милиона долара месечно. Али, ту не спадају нове сировине који би биле купљене и плаћене готовином из повећане продаје и материјала. Наш план је да ревитализујемо железару и учинимо је профитабилном.

То је свега неколико месеци?

Јесте, али држава Србија је за све ово време док су преговори трајали губила новац. Од првог дана, од кад сам ја дошао у Србију, значи пре 10 месеци, на финансирање железаре потрошено је око 120 милиона евра, а да се ништа није променило. Ми ћемо, на нивоу компаније, куповати сировине по нижој цени и знатно ћемо повећати продају. Тако ћемо решити проблем железаре.

Зашто сте тужили Петера Камараша и каква је била улога српске стране у процесу двоструког преговарања?

С обзиром на то да је процес пред Федералним судом, то не могу да коментаришем. Судијама се тако нешто не би допало. Ушли смо у преговарачки процес са Петером Камарашом, који је тада радио са „Есмарком”. Седео сам на почетку преговора баш за овим столом у Хотелу „Хајат” са Петером и са Бојаном Бојковићем, директором железаре. У преговарачком процесу, Камараш се представљао као инвеститор у „Есмарку” да би добио поверљиве информације и касније злоупотребио те информације како би саботирао нашу понуду. Како смо касније сазнали, иако је било договорено да цео процес буде потпуно транспарентан, изгледа да је Камараш планирао да снабдева железару рудом гвожђа нижег квалитета по ценама вишим од тржишне.

Занимљиво је да сте Камараша сматрали пријатељем и да је његова ћерка била код вас у гостима прошле године?

То је тачно. Она је живела са мојом породицом и похађала средњу школу у мојој заједници. Моја деца су јој помагала да савлада језик и да се уклопи у систем образовања. То вам говори какав човек је Камараш. Било је то велико разочарање и тужба је била тешка одлука за мене. Морао сам да штитим сопствене и интересе свих запослених у тиму „Есмарк Европа” који су толико много времена посветили прављењу плана за ревитализацију челичане у Србији.

Ви и Ваша жена Каролин донирали сте доста новца у хуманитарне сврхе. Имате ли план да донирате средства у Србији?

У добротворне сврхе донирали смо око пет милиона долара у последњих неколико година у Америци. Знатна средства као помоћ смо упутили и Словачкој. Иначе, у тендерској документацији за преузимање железаре навели смо и да ћемо донирати милион долара за помоћ поплављеним подручјима, али та донација је била заснована на претпоставци да ћемо купити железару. Другим речима, ако будемо успешни у преузимању железаре, испунићемо своје обећање и донирати средства за помоћ поплављеним подручјима.