Поглед из десетог реда

Најзад у Скали! Са великим узбуђењем очекујем да уђем у милански театар на балетску представу „Свите за виолончело” на Бахову музику а у кореографији швајцарског уметника Хајнца Шперлија. После присуствовања премијерама у Лосанђелеској опери, у Бољшом театру у Москви, представама у Париској и Бечкој опери, Театру Марињи у Санкт Петербургу, два месеца сам размишљала каква ће бити моја италијанска позоришна искуства.

Милано – синоним за моду, једну од највећих катедрала на свету, чувену Леонардову „Тајну вечеру” и један од најстаријих и најлепших трговинских центара на свету „Виторио Емануеле”, радње модних икона Кавалија, Версачea, Трусардија, Мисонија, двојца Долче и Габана... За мене и ручак на осмом спрату робне куће „Ринашенте” са погледом „од милион долара” на беломермерне чипкасте торњеве Миланске катедрале. Прошлог викенда је за осми март у Милану сијало сунце, људи су седели у баштама, по степеницама, а деца се пентрала по споменицима коњаницима и коњима. Прскала је и фонтана испред замка Сфорца, а на почетку модерног здања Капија експо 2015. Јер, од првог маја, Милано постаје центар света привреде, економије, уметности. Са слоганом „Хранити планету, доживотна енергија”, град се умива и сређује, свуда се већ вијоре заставе земаља света, иза сваког угла искаче маскота, „фуди” човечуљак направљен од разних врста воћа и поврћа и другог растиња. И најпрестижнија оперска кућа света званичног назива „Teatro alla Scala” укључио се у светску изложбу. Радиће додатних шест месеци и преко лета, дочекујући милионе туриста. На њеној сцени наступиће највећа имена музике и балета.

Пролазнику који прошета испред зграде Скале због „обичне” архитектуре која не привлачи пажњу, ако не зна да је реч о чувеном театру, може чак да падне на памет да је то здање скромне железничке станице. Срећом, ја сам могла да уђем јер сам имала резервисане карте захваљујући љубазности прес-службе ове оперске куће. Пролазим неколико пута у току дана испод стубова, улаз је замандаљен металним вратима, испред су дискретно али ипак видљива паркирана полицијска кола. Уосталом, цео Милано је под будним оком полиције, али и машинкама наоружане војске, међутим, нигде нема грубости и демонстрације силе, све је врло уљудно, па и молба да отворите ташну, да скинете сако или капут... На улазу у катедралу су постављени и детектори.

Скала споља не буди емоције. Испред, у центру истоименог трга, огромни пано модне куће „Трусарди”, једног од највећих спонзора. Тешко је набројати ту количину компанија које се боре да буду њени спонзори. Међу њима је, наравно, и свемогући „Ролекс”. На тргу је времешни чикица поставио музичку скаламерију и до даске одврнуо „Имеџин” Џона Ленона! Треште „Битлси” испред Скале, али музика је музика, поготово ако је добра.

Предвече, у седам, како ми је речено, долазим до благајне, где ме чекају карте. Партер Ј, седиште 4. Десето слово абецеде је Ј, дакле седећу у десетом реду јер су сви редови у партеру Скале обележени словима а не бројевима као на другим местима. Пре тога је на тргу био некакав митинг египатских жена поводом 8. марта. Све, наравно, под будним оком полиције. Са картама улазим у кафетерију, где за столовима седе даме у дугим хаљинама, неке и сасвим обично одевене, „кежуал”, што би рекли стилисти. Ипак, особље је ливрејисано и мушкарци имају беле рукавице. Углавном се пије пенушави „просеко” или „шприц кампари”  са ледом и наранџом. Просеко девет, шприц кампари 13 евра, као најјефтинија карта на шестој галерији. Оне најскупље су 150 евра, па иду наниже.

Међутим, оно што је овде готово обавезни ритуал пре представе јесте чинија куваног пиринча са шафраном и пармезаном. Конобар из велике сребрне посуде кутлачом сипа ову жуту смесу у мање чиније које се готово ритуално празне уз ћаскање. Јер све се подразумева: ритуал представе, ритуал уласка у позориште као у храм... Нема искакања из таксија, а у близини нема ни других превозних средстава као што су трамваји или бусеви. Долази се или сопственим превозом са шофером, или... на свој начин. Са бочне стране здања, налазим продавницу сувенира са књигама, мајицама, оловкама, накитом, маскама, све у славу Скале. И та слава баш кошта. Танка књижица 14 евра.

Скала има и свој пребогат музеј. Има и своје радионице одмах иза зграде.

Музеј Скале је недавно обележио век постојања и један је од најстаријих те врсте у Европи. У њему се налази и клавир из 1837. марке „стенвеј” Франца Листа. Одатле је могућ и поглед на салу уколико није у току нека проба или представа. Што је, углавном, реткост јер ова мегакомпанија уметности ради нон-стоп. Драгоцености, костими, документи, афише, све што је везано за овај театар, његова прошлост, налази се под сводом овог музеја. Од маја до јуна биће отворена изложба „Турандот” у Скали – документи и историјски костими – а од јула до октобра биће постављена изложба „Храна у опери”.

Посебна прича су радионице у којима се опремају представе, раде сценографија и костими и остали реквизити. На око 20.000 квадратних метара смештена су три павиљона. Један је назван по чувеном редитељу Лукину Висконтију, други по сценографу Николи Бенизу, а трећи по костимографу Луиђију Сапелију, познатом по надимку – Карамба! У изради костима и сценографије помаже јој више од 150 радника разних занатских профила, дрвосеча, резбара, мајстора за израду предмета од кованог гвожђа, вајара и скулптора, металорезача, али и аниматора високотехнолошких знања, који од скице очас направе 3Д сценографију. Осим радионица, овај простор има највећи гардеробер са више од 60.000 костима, сале за хорске пробе, али и дворану за редитеље у којој је простор умањен, али идентичан великог сцени.

Кад сам ушла у фоаје, уследио је „хладан туш”. Скромни кристални лустери, танки мермерни стубови, огледала. Све некако налик фоајеу нашег београдског Народног позоришта, али два пута веће. Силазим низ степенице, ка гардероби и партеру. Љубазни, ливрејисани у црне одоре са некаквим сребрним ланцима, исти и мушкарци и жене, са осмехом узимају огртаче и капуте. На пулту дискретно постављена дрвена кутија за – напојницу! Нигде то у театру нисам видела. Али увек постоји први пут. У кутији новчанице од пет до 50 евра! Мој осмех је био моја балканска напојница.

Улазим у дворану и доживим „врућ туш”, као у гротлу вулкана. Бордо црвени плиш, такве су и тапете у ложама, златна штукатура, свод неосликан, само са огромним лустером. Оно слово Ј значи да сам у десетом реду партера, јер овде не користе бројеве већ абецеду. Светло се „димује” три пута, диже се прва завеса, поново се гасе светла, али остају осветљене ложе, које попут црвеног пчелињег саћа, маме гласне уздахе својим призором. Тачно у 20 часова, диже се и друга завеса, на просценијум излази маестро Масимо Полидори са виолончелом. Гудалом извлачи најтананију музику Баха, његове свите које је први прославио непоновљиви Пабло Казалс. На сцену излазе балерине у шпиц патикама, балетски играчи, у рикванду огроман круг који прелази из пламене у плаву или зелену боју, као три елемента природе, ватра, вода, земља...

Млади играчи, све сама позната имена балета. Представа траје сат и 20 минута, публика аплаудира. Изостао је спектакл, али не и представа да смо у једној од најзначајнијих оперских кућа на свету, у којој су духови Тебалдијеве, Марије Калас, Тоти дал Монте, Франка Корелија, Марија дел Монака, Миреле Френи, диригената Тосканинија, Карајана, Клаудија Абада, Рикарда Мутија, примабалерине Карле Фрачи, Паваротија, Доминга, Карераса, али и наших Радмиле Бакочевић, Јадранке Јовановић, као и данас светски славног оперског певача, баритона Жељка Лучића. Он ће певати уз чувену Беатрис Урију Монзон у Пучинијевој „Тоски” 22, 24, 27. и 30. јуна, али и у још три представе 3, 6. и 9. јула, све у оквиру овогодишњег Експоа! Наш великан међу великанима света! Вреди поново доћи у овај град, јер ако сви путеви воде у Рим, овог пута од маја до краја октобра водиће у Милано, макар и без нискотарифних компанија.

------------------------------------------------

Историја Скале

На месту некадашње цркве Санта Марија дела Скала подигнуто је позориште. По пројекту Ђузепа Пермаринија, здање је у стилу неокласицизма грађено од 1776. до 1778. године. Готово да нема значајног оперског композитора чије се дело није извело под сводом ове куће. Ипак, њен заштитни знак је велики Верди. Само пет дана пошто је 1872. одржана премијера Вердијеве „Аиде” у Каиру, којој композитор није присуствовао, „Аида” је изведена и у Скали. Сценографија је била импресивна, готово аутентична‚ а дириговао је Верди. Иначе Скала је саграђена као замена за Театро ређо дукале, који је изгорео 25. фебруара 1776. Нова зграда опере, првобитно названа Нуово ређо дукал Театро ала Скала, отворена је 3. августа 1778. са опером Антонија Салијерија „Препозната Европа” (L’Europa riconosciuta) Велику и темељну рестаурацију Скала је имала од 2002. до 2004. године. Сада прима нешто више од 2.000 гледалаца.

Традиционално, сезона у Скали почиње сваког 7. децембра, на дан Св. Амброзија, заштитника Милана, и „закон” је да представе не смеју да трају дуже од – поноћи!