Енклава светиња под пурпурним небом

Велика Хоча – Надомак Ораховца, у Великој Хочи, једна је од српских косметских енклава у којој је 500 житеља. Године 1999. овде је било 2.000 Срба. Одмах по доласку мировних трупа у Великој Хочи су убијена двојица младића када су кренули у шуму да насеку дрва за огрев. На мети Албанаца село је било на Ускрс 2001. када је на тамошње куће испаљено неколико граната. Кфор је одговорио на тај напад. Од тада напада није било, чак ни оног 17. марта 2004. И данас село даноноћно чувају војници из састава Кфора (сада су овде аустријски војници), што улива какву-такву сигурност.

А Велика Хоча, како нам рече овдашњи парох отац Миленко Драгићевић, лежи на православним светињама. У самој Хочи има осам цркава и манастира и пет црквишта. Где год се окренете – звоник и крст.

– Надам се да ће једног дана ово зло престати. Били смо и под Турцима шест векова па је прошло – казује отац Миленко.

Просуо се бистар дан, а Хоча ко на длану. Около виногради, углавном запуштени, а питање је да ли ће на дан Светог Трифуна, када се и виногради орезују, власници моћи да оду до својих имања. Овде народ живи од „минималца”, од 11.000, колико Србија даје, а обрађују тек нешто више од 20 посто свог имања. Некада је ово био познат винарски крај, производило се црвено вино боје кадифе. У време цара Душана, из хочанских подрума до двора у Призрену постојао је виновод. Сада вина има тек толико да се о Божићу, о слави и неком весељу попије.

На улазу у село затичемо Спасоја Стојића (56) и две године старијег Јордана Лукића. Спасоје нам прича да је некада радио у „Панонија пласту”, а сада живи од поменутих 11.000 динара које добија од државе.

(/slika2)– Са женом сам овде, а два сина су ми у Србији. Ћерка у Ораховцу удата. Више од пола села се иселило. Овде нема од чега да се живи. Моје имање, тамо даље од Хоче, обрађује Албанац из Брестовца. Тражио сам преко ових из цивилне мисије да га у томе спрече, али нити те ко од њих види, нити ко чује – говори Стојић и додаје да су му ту и брат и снаја, и да нико од њих нема намеру да оде из Хоче. „Макар мртви, али са своје земље никуд”, вели.

Јордан Лукић нам се јада да је оболео, лечи се и у Београду, а од оно пара што добије, каже, једва да му преостане да себе и жену „лебом исхрани”. Само 4.500, говори, треба му месечно за лекове.

Има у Хочи младих који и по годину дана из овог својеврсног гета никуда не кроче. Ивица Михајловић (26) са женом и родитељима већ осам месеци ни до Митровице није отишао. У Господарској кући, у центру села, држи Интернет кафе. Каже да га је донедавно држава дотирала, али је то већ подуже пресахло. Оженио се Бањалучанком, коју је упознао преко Интернета.

Његов брат Дејан, три године старији, отворио је киоск и продаје, по 10 евра, ракију у флашама у којима су хочански мотиви, манастири, крстови, па чак и прекоокеански бродови, у величини која у флашу може да стане.

– Мотиве које стављам у боце израђујем од белог и црног багрема и од дуда. Купују странци, а и ови наши када дођу из централне Србије. Нисам ни знао да у мени овакав таленат чучи – смејући се казује Дејан.

У селу су три-четири продавнице, боље рећи киоска, један кафић, дом културе. Ради и сеоска амбуланта, од 8 до 13 часова.

У главној, а заправо јединој хочанској, улици срећемо Десанку Најкић, 77 јој је година, и шест лета млађу Радмилу Симић. Обучене су у старе призренске ношње. Са димијама, тканим кецељама и кафтанима.

– Хајде да нас сликаш. Ова Десанка ми је снаша, удата је за мог брата од стрица – казује Радмила и наглашава да се још само пет-шест жена у селу овако носи. Причају обе да им је овако топлије, пате од реуме. Кажу, некад се овде добро живело. Ткало се, а у Призрен се везови носили.

Муку муче Великохочани са струјом, као и сви Срби на Космету. Али је најгоре то што када нема струје нема ни телефона, јер нестане сигнал мреже 064. Фиксни телефони су скупи, позив у друге делове Србије кошта као да Америку зовете.

А опет, Срби из хочанске енклаве чврсто су решени да никуд одавде не иду, као што рекоше ђаци из овдашње школе, којих има седамнаест: „Најлепше је ово наше небо хочанско”. Кад лети, у сумрак, небески свод добије боју пурпура.