Суднице су огледало државе

Старе дрвене столице, излизан паркет, на прозорима напукла стакла и понека саксија с цвећем. Из ормана „кипе” пожутели папири везани канапом, на старим столовима нови рачунари, а кафа се кува у пластичном кувалу, обично на поду, близу штекера.

Тако и данас изгледају неке суднице у Србији. Судије и записничари раде у две смене јер нема довољно места за све у исто време.

Грађани мисле да су у некој пролазној или пријемној канцеларији и питају кад ће ићи на суд. Не знају да су већ у судници.

Насупрот оваквом ентеријеру, правда у Србији понегде има и оно друго лице – ново, умивено, с модерним намештајем у пространим судијским канцеларијама и најсавременијом техником у судницама, које личе на командне сале у неком свемирском броду. Могу се видети у Устаничкој улици у Београду, у згради Специјалног суда, а има их и у Немањиној 9, где раде Апелациони суд у Београду и Врховни касациони суд.

Највећа судска зграда у престоници, Палата правде у Савској улици, подсећа на соцреализам, исто као и велике зграде судова у Суботици и Новом Саду, с тим што београдску и суботичку палату правде „чува” цар Душан Силни. Његов споменик испред безличних сивкастих зграда донекле улива ауторитет и подсећа на законодавну традицију Србије из 14. века.

И када се крене јужно од Дунава и Саве, тек понека добро очувана стара зграда одише традицијом и личи на место где се утврђује истина и дели правда.

Зграда Основног и Вишег суда у Ваљеву стара је више од два века. То је био први суд у устаничкој Србији, основан 1809. године, а здање у Карађорђевој улици има посебно место у историји српског правосуђа. Сачуван је његов аутентичан изглед и ауторитет који суд треба да има.

Многе друге зграде не остављају нарочит утисак на грађане, ни споља ни изнутра. Да није истакнута застава Србије, нико не би ни помислио да је реч о државном органу у коме се доносе судбоносне одлуке за грађане. Можда се некоме чини да то није много важно. Свакако да квалитет правде и стручност судија јесу најбитнији, али и судске зграде и суднице говоре много о судској власти.

Прекршајни суд у Панчеву већ деценијама је „привремено” смештен у изнајмљеним скученим просторијама старе стамбене зграде у центру града, а судије раде у две смене. Судије у Прибоју једно време нису могле да изричу казне јер је у кривичној судници пао плафон, а радови на санацији су потрајали. Суд у Обреновцу био је смештен у монтажним баракама, које су тамо остале од неке грађевинске фирме.

„Суднице су огледало државе”, речено је у четвртак у Ужицу, где су министар правде Никола Селаковић и директор Републичке дирекције за имовину Јован Воркапић потписали уговор о уступању плаца на коме ће ове године бити подигнуте нове зграде Прекршајног и Привредног суда. Две нове судске зграде у Ужицу коштаће буџет Републике Србије око 200 милиона динара.

Министар правде је најавио да ће током ове године почети и градња нових зграда за прекршајне судове у Панчеву, Пожаревцу и Рашки.

– Јачање правосудне инфраструктуре један је од главних приоритета Министарства правде. Наставићемо да радимо и на свим потребним санацијама и адаптацијама постојећих објеката правосудних органа. Јер, бољи услови рада доводе до веће ефикасности запослених. Већи број судница доводи до повећања броја судећих дана, а то значи убрзање поступака и мање заосталих предмета, што ствара услове за већу ефикасност целог правосуђа а грађанима бољи приступ правди – каже министар Никола Селаковић.

Како изгледају судови у Србији, најбоље знају адвокати који заступају грађане од Врања до Суботице.

– Судска зграда мора да изгледа тако да грађанин осети поштовање када уђе у њу. Зато када говоримо о враћању угледа правосуђу, треба прво да кренемо од форме. Само поједине судске зграде својим изгледом шаљу грађанима поруку о моћи државе и моћи владавине права. Такве су зграде, на пример, у Крагујевцу, Мионици и Ваљеву, али највећи број зграда судова у Србији подсећа на време соцреализма и титоизма. Типични примери су Палата правде у Београду и суд у Крушевцу, који више личе на некакав централни комитет, биоскопску дворану и радничку мензу, него на суд – каже Драгољуб Ђорђевић, председник Адвокатске коморе Србије.

Подсећа да су неки судови радили и у уџерицама и баракама.

Адвокати у Неготину својевремено су предложили да добровољним прилозима опреме тамошњи суд, да набаве камере и компјутере како би са суђења имали тонске и видео записе, какве и даље има само Специјални суд.