Нејак за најтежи уставни спор

Надао сам се да ће после уставноправног несуђења Бриселском споразуму – јер тема је веома важна– уследити прегршт новинских прилога и коментара. Али се то досад показало неоснованим. Свега неколико текстова о теми која није актуелна само сада, већ ће то бити све док се буде „спроводио” Бриселски споразум. Јер, Уставни суд се одрекао права да суди у свом, до сада, најважнијем спору. Прогласивши се (Закључком у „Сл. гласнику РС” од 2. фебруара 2015) ненадлежним за уставноправну оцену овог споразума, открио је да у ствари није смео да се нађе на путу европских нам интеграција. И по цену гажења Устава. Зарад виших циљева.

У свом образложењу Уставни суд ипак није пропустио да нам, систематски, а конфузно, објасни због чега тај споразум није прогласио неуставним. Из обиља речи и ставова издвајам најпростије. Речено је: Бриселски споразум није међународни уговор, а није ни ратификован акт, нити је унет у наш правни систем. Даље, тај споразум уопште није правни акт, ни појединачни, а камоли општи, па стога нема примену у правном поретку. Уставни суд сматра да је, између осталог, Бриселски споразум као Закључак владе (од 22. 4. 2013) „усмерење у спровођењу политике”, или као одлука Скупштине о прихватању Извештаја... (од 26. 4. 2013) он је одређени политички акт донет у сфери вођења политике без општеобавезујуће правне снаге...

Тако опстаде споразум на рачун Устава и уставности и насупрот ставовима на јавну расправу позваних професора уставног права (Р. Марковић, В. Петров, Т. Маринковић). И с гласом против од четворо уставних судија (К. Манојловић Андрић, Д. Стојановић, О. Вучић, Б. Ненадић – троје потоњих, такође, су професори уставног права).

Вреди ли жалити, шта нам је чинити? Кад је ономад премијерским парафом на Бриселски споразум (2013) овековечена намера власти да Србија оде са Косова и Метохије, ипак је тињала нада да и „над попом има поп”. Знало се да ће тај споразум кад тад доћи под удар Устава и заштитника му Уставног суда. А од њих два, као што студенте убеђујемо, у уставном праву и целом правном систему, веће силе нема. Али тај удар права сасвим је изостао. То значи да у овако свршеном уставном спору више правног лека нема. Ова тек процесна одлука о најтежем уставноправном питању (меритуму свих меритума) у досадашњој историји Уставног суда, једновремено је и крај фаме да у српском уставном праву Уставни суд увек брани свој Устав. Када је најтеже он то нити хоће (не хвата се суђења), нити сме (ослушкује сигнал власти), нити уме (у Закључку као своје исписује налазе „владиних” вештака).

Има ли бар политичког лека за неуставни Бриселски споразум? Елем, политички акти владе би могли бити лековити по Устав, а штетни за овај споразум. Влада на политичком пољу може све па и од Бриселског споразума да одустане. По коју цену? Велику ваљда јер следбеници споразума бранили би реалност, живот – неће ваљда некаква конституција и неки Уставни суд да поремети наш европски друм поплочан овим првим и наредним бриселским споразумима. Ма отишао и Космет, макар и шта друго, ми у Европу морамо стићи. Али, мора се знати да је невредновање Устава, као државног симбола, једнако негацији сопствене државе. То даље правни систем чини антисистемом, скупом прописа без реда. Где некакав споразум поништава Устав – тамо то онда може и закон и уредба.

Ванредни професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду