Nejak za najteži ustavni spor

Nadao sam se da će posle ustavnopravnog nesuđenja Briselskom sporazumu – jer tema je veoma važna– uslediti pregršt novinskih priloga i komentara. Ali se to dosad pokazalo neosnovanim. Svega nekoliko tekstova o temi koja nije aktuelna samo sada, već će to biti sve dok se bude „sprovodio” Briselski sporazum. Jer, Ustavni sud se odrekao prava da sudi u svom, do sada, najvažnijem sporu. Proglasivši se (Zaključkom u „Sl. glasniku RS” od 2. februara 2015) nenadležnim za ustavnopravnu ocenu ovog sporazuma, otkrio je da u stvari nije smeo da se nađe na putu evropskih nam integracija. I po cenu gaženja Ustava. Zarad viših ciljeva.

U svom obrazloženju Ustavni sud ipak nije propustio da nam, sistematski, a konfuzno, objasni zbog čega taj sporazum nije proglasio neustavnim. Iz obilja reči i stavova izdvajam najprostije. Rečeno je: Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, a nije ni ratifikovan akt, niti je unet u naš pravni sistem. Dalje, taj sporazum uopšte nije pravni akt, ni pojedinačni, a kamoli opšti, pa stoga nema primenu u pravnom poretku. Ustavni sud smatra da je, između ostalog, Briselski sporazum kao Zaključak vlade (od 22. 4. 2013) „usmerenje u sprovođenju politike”, ili kao odluka Skupštine o prihvatanju Izveštaja... (od 26. 4. 2013) on je određeni politički akt donet u sferi vođenja politike bez opšteobavezujuće pravne snage...

Tako opstade sporazum na račun Ustava i ustavnosti i nasuprot stavovima na javnu raspravu pozvanih profesora ustavnog prava (R. Marković, V. Petrov, T. Marinković). I s glasom protiv od četvoro ustavnih sudija (K. Manojlović Andrić, D. Stojanović, O. Vučić, B. Nenadić – troje potonjih, takođe, su profesori ustavnog prava).

Vredi li žaliti, šta nam je činiti? Kad je onomad premijerskim parafom na Briselski sporazum (2013) ovekovečena namera vlasti da Srbija ode sa Kosova i Metohije, ipak je tinjala nada da i „nad popom ima pop”. Znalo se da će taj sporazum kad tad doći pod udar Ustava i zaštitnika mu Ustavnog suda. A od njih dva, kao što studente ubeđujemo, u ustavnom pravu i celom pravnom sistemu, veće sile nema. Ali taj udar prava sasvim je izostao. To znači da u ovako svršenom ustavnom sporu više pravnog leka nema. Ova tek procesna odluka o najtežem ustavnopravnom pitanju (meritumu svih merituma) u dosadašnjoj istoriji Ustavnog suda, jednovremeno je i kraj fame da u srpskom ustavnom pravu Ustavni sud uvek brani svoj Ustav. Kada je najteže on to niti hoće (ne hvata se suđenja), niti sme (osluškuje signal vlasti), niti ume (u Zaključku kao svoje ispisuje nalaze „vladinih” veštaka).

Ima li bar političkog leka za neustavni Briselski sporazum? Elem, politički akti vlade bi mogli biti lekoviti po Ustav, a štetni za ovaj sporazum. Vlada na političkom polju može sve pa i od Briselskog sporazuma da odustane. Po koju cenu? Veliku valjda jer sledbenici sporazuma branili bi realnost, život – neće valjda nekakva konstitucija i neki Ustavni sud da poremeti naš evropski drum popločan ovim prvim i narednim briselskim sporazumima. Ma otišao i Kosmet, makar i šta drugo, mi u Evropu moramo stići. Ali, mora se znati da je nevrednovanje Ustava, kao državnog simbola, jednako negaciji sopstvene države. To dalje pravni sistem čini antisistemom, skupom propisa bez reda. Gde nekakav sporazum poništava Ustav – tamo to onda može i zakon i uredba.

Vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu