Где се крију људска права

Солун – На основу званичних података из Европске комисије Солунски фестивал документарног филма – Слике 21. века сматра се трећим најважнијим фестивалом ове врсте у Европи. Прошлогодишњи подаци показују да је било више од 45.000 гледалаца са купљеном улазницом, а како тренутно ствари стоје ни 17. издање фестивала по броју гледалаца неће подбацити. Гужве пред благајнама су свакодневне. Упркос кризи.

Занимљиво, фестивал документарног филма наставља да се развија пуном паром упркос тешким економским околностима у Грчкој. На менију је ове године 168 филмова из 45 земаља света, а колико је занимање публике за документарце са фестивала сведочи и чињеница да ће неки од њих отпутовати и у најудаљеније углове Грчке – од Тракије до Пелопонеза и Крита, уз традиционално приказивање и у затворима, омладинским поправним установама и школама. Ни од ове традиције Солунски фестивал документарног филма не одустаје. И даље има јаку подршку града Солуна, Филмског центра Грчке, а највише Креативне Европе – Медија. Уз то, сви овде присутни филмски аутори, у знак подршке, одлучили су да не оптерете буџет фестивала. Своје путне трошкове сами су платили.

Оснивач и директор фестивала легендарни Димитрис Еипидес још на свечаном отварању подсетио је и домаћине и госте да Слике 21. века представљају алтернативни начин изражавања идеја и информисања о питањима која су од општег интереса, за све. Једно од таквих питања без сумње је и слобода медија, што је тема неколико занимљивих филмова из програма „Људска права”, међу којима је и документарац „Ми смо новинари” иранског аутора Ахмета Џелалија (избеглица у Данској). Филм из личног угла и из личних искустава аутора, сведочи о тешким условима и рада и живота иранских новинара унутар земље и ван ње. Огољава не само Ахметову личну бол и патњу током немилосрдне борбе за слободу изражавања, већ и страдање многих иранских новинара који су изгубили животе када су листови за које су радили постали забрањени.

У овом програму виђен је и потресан документарац „Место за свакога” Ангелоса Ралиса и Ханса Улриха Гесла, у којем истражују демографију и то у Руанди двадесет година после стравичног геноцида. Преживели и убице живе сада једни поред других. У друштву које још вијуга кроз крхки процес помирења, расту нове генерације и Тутси и Хуту деце. Двоје од њих, аутори филма прате пуне четири године, сликајући њихове портрете и њихову потрагу за правом на миран живот, за светилиштем између љубави и мржње, освете и опроштаја. Импресивно.

О праву на истину говори мексички документарац „Портрети потраге” Алисије Калдерон Торес, чији је филм заправо портрет данашњег Мексика у којем бесни нарко-рат, а хиљаде мајки свакодневно трагају за несталим синовима и кћерима. У филму се преплићу потресне приче три мајке и три различита облика несигурности и суочавања са потрагом. Једна од мајки-очајница затражила је чак помоћ од америчког ФБИ, друга се лично обратила и добила обећање од председника нације да ће се судбина њеног несталог детета сазнати, а трећа покушава да се врати свакодневној рутини како би сачувала свог унука. Ниједна од њих још није дошла до истине...

Право на живот, на слободу, права колективитета која обезбеђују заштиту и права етничким групама, позадински су пејзажи за јунаке филма „Ксенокс” Махдија Флеифела, младе Палестинце „прошверцоване” у Европу. Главни јунак филма је Ебу Ејад, један од многих који је из избегличког кампа Аин ел Хелвех у Либану заједно са шверцерима људи путовао кроз Сирију и Турску до Грчке. Докопао се Европе, срећан и пресрећан што је преживео све страхоте. Но, снови о мирном и бољем животу су се распрсли. Једно заробљеништво замењено је другим. Сада је у имигрантском кампу у европској земљи и то у периоду њеног политичког, социјалног и економског колапса. Лоша срећа Ебу Ејада...

-----------------------------------------

Балкан у Великом рату

Из филма „Рат и мир на Балкану” Андреаса Апостолидиса

Имајући у виду да се у свести већине људи на планети Први светски рат повезује са милионима умрлих на Западном фронту, грчки документариста Андреас Апостолидис решио је да својим филмом „Рат и мир на Балкану” отвори западном гледалишту нове видике. Његов филм сведочи да се Велики рат на Балкану није водио у рововима, већ је пролазио кроз села и градове, радикално мењајући животе људи. Кроз ретке архивске филмске снимке, пуно фотографија, сведочења и стручних саговорника, Апостолидис приказује драматичне промене које су се шириле преко целог Балкана од 1914. до 1918. године, радикално трансформишући животе људи у Србији, Бугарској, Грчкој и Отоманској империји. Сто година после Првог светског рата, Апостолидис преиспитује историју региона и заједничку традицију рата из регионалне, балканске перспективе.

Пројекција овог филма на фестивалу организована је као пратећи програм великој изложби фотографија са истим насловом у организацији солунског Гете института и Уметничке галерије Солуна.