Позивање на сопствену срамоту

Под насловом „Што се грбо роди, вријеме не исправи” (који говори о аутору, а не о теми наше полемике) Оливер Антић је опет упутио фатву против мене како би олакшао својој „напаћеној” конвертитској души. Његове речи су ме толико гануле да верујем да Оливеру А. треба омогућити да што чешће одапиње стреле на сваког ко није његовог „калибра”. Тако бисмо добили леп прилог за аутобиографију истакнутог „националног делатника”, који би сликовитије од икојег документа описао његов карактер, јавни ход и отачаствене му заслуге. Зато у обраћању том истакнутом научнику, педагогу, Србину, православцу, традиционалисти, монархисти, комунисти (пардон, није, омакло се у набрајању) не узвраћам. У ствари, желим да му се најучтивије извиним. Јер, истина, бољи је од мене досадног, непопуларног, „неталентованог”, „неуког” и „острашћеног”.

Пођимо редом. „Полазна тачка метода делања Ј.Т., његових сабораца, многих тзв. невладиних организација и таблоида је управо неодговорност за јавну реч... Ј. Т. сâм напише неистину или полуистину у часопису где је уредник и онда се на то позове као на доказ”, каже Оливер А. Посетиоци сајта часописа „Херетикус” могу се уверити да у броју 2/2007, од 173 странице посвећене „Изгону наставника Правног факултета УБ 1998–2000.”, свега 30 заузима мој текст. Остало су документи (већина потписана руком Оливера А.). Исто је и у књизи „Злочин над мишљењем”. Зато му се извињавам што сам, бавећи се науком, научио да документи најречитије говоре о свачијем минулом раду. Извињавам се што је Оливер А. уверен да се иза мојих речи намах појаве „саборци, тзв. НВО и таблоиди”, док је он још за студентских дана научио да буде „три у једном” – полемичар, (не)владина организација и таблоид.

Објашњење које Оливер А. нуди поводом свог довођења за асистента-приправника пример је испразног софизма. Без чињеница и аргумената, попут уредника „Трећег ока”, позива се на речи покојних професора Благојевића и Познића, које може потврдити само неко ко комуницира са оностраним. Док о његовој просечној оцени и реферату о избору који је за њега писао тадашњи партијски бич божји ПФ-а М. Курдулија – нема ни речи! Извињавајући се Оливеру А. што не умем да разговарам с покојнима, остављам читаоцима да процене квалитет објашњења „писца неколико уџбеника из три предмета” о сопственим научним почецима.

Да Оливер А., не трепнувши, не написа два пасуса у одбрану себе, декана-намесника на ПФ-у 1998–2000, десеторо онда отпуштених наставника и нас десеторо суспендованих били бисмо у заблуди ко је тада казнио и удаљио са Факултета готово четвртину наставника. Његов потпис на тим одлукама оптичка је варка, јер нас је, тако милостив, својим казнама заправо штитио од закона! Откази и суспензије су измишљотина, срачуната да превари варљиво сећање честитих људи и облати невиног Оливера А., вазда забринутог за добробит и моралну чистоту колега. Јер је свагда био одан само узвишеној науци, човекољубив, правдољубив и скроз посвећен добру Факултета, до те мере да је „двојицу професора у то време, али и другим поводом, излажући се озбиљном ризику, дословно спасао хапшења”!? Ценећи прегор Оливера А., као „умало отпуштени” професор извињавам му се што нисам добро разумео тананост његових комесарских настојања и што сам о њима оставио штампани траг.

За разлику од њега, који ревносно броји студенте на мојим испитима, не улазим у тачност његове тврдње да сам „у целој каријери испитао онолико студената колико он испита у једној години”. Могуће је, будући да је у једном периоду отежавао напредовање млађих колега не би ли приграбио право да испитује чак четири обавезна предмета, хвалећи се студентима како треба да им буде част што „завршавају Правни факултет у класи Оливера А.”

Слажем се да „никада нисам имао талента за право” као Оливер А. О његовој правној стручности говоре судски спорови које су против ПФ-а добили отпуштени и кажњени наставници. Том приликом га је Врховни суд подучио праву, оглашавајући противправним одлуке о отпуштању и суспензији наставника. Посебно је у случају Водинелић подучен да нико не може да се позива на своју срамоту! (Решење ВСС-а, Рев-4443/99). Уз то, Оливер А. је остао упамћен и по неуставној одредби „лекс Антић”, у предмету IУ-358/95. Извињавам се, стога, Оливеру А. због одлука Уставног суда и ВСС-а којима је санкционисан његов намеснички допринос праву, а милионску казну, уместо њега, платио ПФ.

Петицију која се, поводом његовог напада на мене, потписује на ПФ-у нити сам тражио, нити од ње очекујем икакву корист. Немам увид ко, како и у којем броју потписује ту петицију. Али, ево, усрдно се извињавам и због ње.

Најпокорније се извињавам и што 1992. и 1999. године, облачећи униформу српског официра, нисам разабрао, О. А. јесте, да је то било „време када Србија није била држава”.

Извињавам му се због ТВ емисија: „У првом лицу науке” (1996), „Софа” (2002), „Екран” (2008), „Полиграф” (2012), „Европа и Срби” (2013), доступних на интернету, због стотину радио емисија и својих књига „На рубу пропасти” (1999) и „Кроз беспуће” 1–2 (2002), којима сам живописао модел „Оливер А.” свих година производње, који черупа и черечи ово мало Србије што је преостало, издајући се за великог националног душебрижника. Ти јавни наступи, књиге, часописи и библиотеке које сам оснивао и уређивао – моја су најуверљивија одбрана. Крунски сведоци у њој су моји студенти и читаоци. У коментарима ове несрећне полемике они су ме бранили одрешитим ставом, потписавши се именом и презименом. За разлику од бранилаца лика и дела Оливера А., који се крију иза лажних имена.

У свом препознатљивом удворичком стилу, Оливер А. се нуди за крунског сведока у „аналима бешчашћа Ј. Т.” Било би боље кад би био сведок-сарадник у неким још нерашчишћеним аферама у којима је помињано његово име. Тако би дао свој круцијални допринос праву и правди у Србији, најзад би постао Дика нашег правног система и био награђен још једном приликом да се фотографише са Орденом Карађорђевића на „јуначким прсима”. Док чека амбасадорски агреман!

Професор Универзитета у Београду