Pozivanje na sopstvenu sramotu

Pod naslovom „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi” (koji govori o autoru, a ne o temi naše polemike) Oliver Antić je opet uputio fatvu protiv mene kako bi olakšao svojoj „napaćenoj” konvertitskoj duši. Njegove reči su me toliko ganule da verujem da Oliveru A. treba omogućiti da što češće odapinje strele na svakog ko nije njegovog „kalibra”. Tako bismo dobili lep prilog za autobiografiju istaknutog „nacionalnog delatnika”, koji bi slikovitije od ikojeg dokumenta opisao njegov karakter, javni hod i otačastvene mu zasluge. Zato u obraćanju tom istaknutom naučniku, pedagogu, Srbinu, pravoslavcu, tradicionalisti, monarhisti, komunisti (pardon, nije, omaklo se u nabrajanju) ne uzvraćam. U stvari, želim da mu se najučtivije izvinim. Jer, istina, bolji je od mene dosadnog, nepopularnog, „netalentovanog”, „neukog” i „ostrašćenog”.

Pođimo redom. „Polazna tačka metoda delanja J.T., njegovih saboraca, mnogih tzv. nevladinih organizacija i tabloida je upravo neodgovornost za javnu reč... J. T. sâm napiše neistinu ili poluistinu u časopisu gde je urednik i onda se na to pozove kao na dokaz”, kaže Oliver A. Posetioci sajta časopisa „Heretikus” mogu se uveriti da u broju 2/2007, od 173 stranice posvećene „Izgonu nastavnika Pravnog fakulteta UB 1998–2000.”, svega 30 zauzima moj tekst. Ostalo su dokumenti (većina potpisana rukom Olivera A.). Isto je i u knjizi „Zločin nad mišljenjem”. Zato mu se izvinjavam što sam, baveći se naukom, naučio da dokumenti najrečitije govore o svačijem minulom radu. Izvinjavam se što je Oliver A. uveren da se iza mojih reči namah pojave „saborci, tzv. NVO i tabloidi”, dok je on još za studentskih dana naučio da bude „tri u jednom” – polemičar, (ne)vladina organizacija i tabloid.

Objašnjenje koje Oliver A. nudi povodom svog dovođenja za asistenta-pripravnika primer je ispraznog sofizma. Bez činjenica i argumenata, poput urednika „Trećeg oka”, poziva se na reči pokojnih profesora Blagojevića i Poznića, koje može potvrditi samo neko ko komunicira sa onostranim. Dok o njegovoj prosečnoj oceni i referatu o izboru koji je za njega pisao tadašnji partijski bič božji PF-a M. Kurdulija – nema ni reči! Izvinjavajući se Oliveru A. što ne umem da razgovaram s pokojnima, ostavljam čitaocima da procene kvalitet objašnjenja „pisca nekoliko udžbenika iz tri predmeta” o sopstvenim naučnim počecima.

Da Oliver A., ne trepnuvši, ne napisa dva pasusa u odbranu sebe, dekana-namesnika na PF-u 1998–2000, desetoro onda otpuštenih nastavnika i nas desetoro suspendovanih bili bismo u zabludi ko je tada kaznio i udaljio sa Fakulteta gotovo četvrtinu nastavnika. Njegov potpis na tim odlukama optička je varka, jer nas je, tako milostiv, svojim kaznama zapravo štitio od zakona! Otkazi i suspenzije su izmišljotina, sračunata da prevari varljivo sećanje čestitih ljudi i oblati nevinog Olivera A., vazda zabrinutog za dobrobit i moralnu čistotu kolega. Jer je svagda bio odan samo uzvišenoj nauci, čovekoljubiv, pravdoljubiv i skroz posvećen dobru Fakulteta, do te mere da je „dvojicu profesora u to vreme, ali i drugim povodom, izlažući se ozbiljnom riziku, doslovno spasao hapšenja”!? Ceneći pregor Olivera A., kao „umalo otpušteni” profesor izvinjavam mu se što nisam dobro razumeo tananost njegovih komesarskih nastojanja i što sam o njima ostavio štampani trag.

Za razliku od njega, koji revnosno broji studente na mojim ispitima, ne ulazim u tačnost njegove tvrdnje da sam „u celoj karijeri ispitao onoliko studenata koliko on ispita u jednoj godini”. Moguće je, budući da je u jednom periodu otežavao napredovanje mlađih kolega ne bi li prigrabio pravo da ispituje čak četiri obavezna predmeta, hvaleći se studentima kako treba da im bude čast što „završavaju Pravni fakultet u klasi Olivera A.”

Slažem se da „nikada nisam imao talenta za pravo” kao Oliver A. O njegovoj pravnoj stručnosti govore sudski sporovi koje su protiv PF-a dobili otpušteni i kažnjeni nastavnici. Tom prilikom ga je Vrhovni sud podučio pravu, oglašavajući protivpravnim odluke o otpuštanju i suspenziji nastavnika. Posebno je u slučaju Vodinelić podučen da niko ne može da se poziva na svoju sramotu! (Rešenje VSS-a, Rev-4443/99). Uz to, Oliver A. je ostao upamćen i po neustavnoj odredbi „leks Antić”, u predmetu IU-358/95. Izvinjavam se, stoga, Oliveru A. zbog odluka Ustavnog suda i VSS-a kojima je sankcionisan njegov namesnički doprinos pravu, a milionsku kaznu, umesto njega, platio PF.

Peticiju koja se, povodom njegovog napada na mene, potpisuje na PF-u niti sam tražio, niti od nje očekujem ikakvu korist. Nemam uvid ko, kako i u kojem broju potpisuje tu peticiju. Ali, evo, usrdno se izvinjavam i zbog nje.

Najpokornije se izvinjavam i što 1992. i 1999. godine, oblačeći uniformu srpskog oficira, nisam razabrao, O. A. jeste, da je to bilo „vreme kada Srbija nije bila država”.

Izvinjavam mu se zbog TV emisija: „U prvom licu nauke” (1996), „Sofa” (2002), „Ekran” (2008), „Poligraf” (2012), „Evropa i Srbi” (2013), dostupnih na internetu, zbog stotinu radio emisija i svojih knjiga „Na rubu propasti” (1999) i „Kroz bespuće” 1–2 (2002), kojima sam živopisao model „Oliver A.” svih godina proizvodnje, koji čerupa i čereči ovo malo Srbije što je preostalo, izdajući se za velikog nacionalnog dušebrižnika. Ti javni nastupi, knjige, časopisi i biblioteke koje sam osnivao i uređivao – moja su najuverljivija odbrana. Krunski svedoci u njoj su moji studenti i čitaoci. U komentarima ove nesrećne polemike oni su me branili odrešitim stavom, potpisavši se imenom i prezimenom. Za razliku od branilaca lika i dela Olivera A., koji se kriju iza lažnih imena.

U svom prepoznatljivom udvoričkom stilu, Oliver A. se nudi za krunskog svedoka u „analima beščašća J. T.” Bilo bi bolje kad bi bio svedok-saradnik u nekim još neraščišćenim aferama u kojima je pominjano njegovo ime. Tako bi dao svoj krucijalni doprinos pravu i pravdi u Srbiji, najzad bi postao Dika našeg pravnog sistema i bio nagrađen još jednom prilikom da se fotografiše sa Ordenom Karađorđevića na „junačkim prsima”. Dok čeka ambasadorski agreman!

Profesor Univerziteta u Beogradu