Папа покривен капутом

УМЕТНОСТ И ПРОВОКАЦИЈА
Изложбу дела приштинских уметника „Одступање”, донедавно постављену у Музеју савремене уметности Војводине, од четвртка је могуће видети и у београдској галерији Контекст. Подсетимо, реч је о изложби на којој је дело „Лицем у лице” уметника Дрена Маљићија на коме су сучељени портрети Елвиса Прислија и Адема Јашарија изазвало реакције у овдашњој јавности. Према изјавама које је дао, уметник није имао намеру да провоцира већ да критикује стварање савремених митова.

Осим објашњења које је у медијима давао директор овог музеја, уметник Живко Грозданић (и сам склон провокативним радовима), реакције на ову изложбу углавном су се сводиле на дневнополитичке коментаре. Музеј савремене уметности Војводине на крају је ипак позвао стручну јавност на отворен разговор који је, после кратког мука, коначно уприличен у галерији Контекст.

Дела која су успела да испровоцирају јавност не мањкају у историји уметности, посебно скоријој: „Ла нона ора”, Мауриција Кателана, „Метеорска киша” Живка Грозданића или заставе Луке Витонеа које су апелом грађана скинуте са чачанских улица током прошлогодишњег Меморијала „Надежда Петровић”. Провокација по себи иде на руку уметнику, без обзира на то шта је његов крајњи циљ. Али, где престаје јевтина провокација и где почиње уметнички рад?

(/slika2)На 45. Октобарском салону у Београду (2004), на позив међународне селекторке Анде Ротенберг, београдски уметник Владислав Шћепановић изложио је 12 портрета међу којима су Бин Ладен, Звездан Јовановић, Радован Караџић, Садам Хусеин, Слободан Милошевић, Аркан, Фидел Кастро... Портрети су изнад глава имали ореоле светаца. Само неколико месеци раније самостална изложба овог уметника са истим сликама требало је да буде отворена у галерији Прогрес, али је уочи отварања забрањена.

 „Ја сам пре свега желео да провоцирам сликом, која је угрожена као медиј. Од класичне слике данас постоји подсвесни страх јер она је јединствена, непоновљива и трајна. Када је реч о портретисаним личностима, желео сам да подстакнем питања да ли су они заиста то за шта су проглашени, или би требало преиспитати доминантна гледишта”, каже Владислав Шћепановић.

Занимљиво је да је приликом представљања ове изложбе у Подгорици (2003) све прошло без посебних реакција, а прикази и критике које су се појавиле у медијима дотицале су искључиво ликовност и занатско умеће без иједне речи o мотивима и контексту.

На Цетињском бијеналу (2004) албански уметник Алберт Хета изводи рад „Амбасада републике Косово – Цетиње, Србија и Црна Гора“. На зграду бившег посланства Краљевине Србије аплицирани су табла, грб и застава Албаније. После великог медијског притиска и пошто је рад и физички оштећен, директор Бијенала Петар Ћуковић одлучује да га уклони са изложбе, односно из јавног градског простора, а принц Никола Петровић, оснивач Цетињског бијенала, јавно се извињава црногорском народу истичући да је у актуелном политичком контексту рад „неодговарајући“ и „опасан“.

– Рад италијанског уметника Мауриција Кателана „Ла Нона Ора”, 1999. (The Ninth Hour), познат под називом „Папа погођен метеоритом”, у Пољској је изазвао велики скандал. Одмах по отварању изложбе у Националној галерији у Варшави изложба је затворена, а пољски министар културе је на самом отварању покушавао да подигне метеором погођеног „папу”. Након низа безуспешних покушаја, брижно га је покрио капутом. Рад Алберта Хете „Амбасада Косово” прошао је још горе. Када сам недавно на блогу Б92 представила овај рад, реакције блогера већином су се односиле на њихов став према осамостаљењу Косова, не увиђајући да је тај рад фикција и да такође постоји могућност дискусије, на пример, и о реалној виртуелности. Симптоматично је да ова врста радова заправо тестира идеолошке капацитете заједнице у којој је изложен, у овом случају Пољске и тадашње државе Србија и Црна Гора, и да скулптуру папе доживљава као живог човека, а амбасаду фиктивне државе има потребу да демолира. Ови радови не зависе од „стручне интерпретације”, јер су они тако осмишљени да интервенишу у јавни простор – простор табуа – каже уметница Милица Томић и додаје:

(/slika3)– Пре  би се могло рећи да они на основу реакција, дискусија и емоција које покрећу, више анализирају и осликавају идеологију, епоху, средину, и контекст у коме су се појавили. Рад Дрена Малићија „Лицем у лице” је, како видим, такође произвео „муке с реалношћу” које су некада изазивале теоријске расправе у вези са статусом православне иконе, односно чувено питање: да ли се на икони појављује сам светац, или је то само његова слика?

Историчар уметности Дејан Сретеновић каже да када говоримо о „провокацији“ онда говоримо о ефектима шире друштвене полемичке рецепције неког уметничког дела која се протеже изван његовог заштићеног природног резервата који називамо светом уметности у којем му је такозвана слобода изражавања загарантована. Без обзира на то да ли је погрешно протумачено од стране искрено неупућене јавности, да ли су му тенденциозно импутирана значења које објективно не емитује или је уметник сам смишљао провокацију, у питању су они моменти када се уметничко дело појми као претња некој од конститутивних или актуелполитичких вредности заједнице у чијем се контексту појављује.

Љиљана Гавриловић, етнолог из Етнографског института САНУ, на електронским музејском форуму поводом изложбе приштинских уметника, прва је (и једина) истакла важност разговора о савременој уметности и представљању у музејима. Љиљана Гавриловић сматра да нам је потребно што више изложби које би биле не толико провокација, колико постављање питања о свету који нас окружује.  

– Нажалост, музеји код нас, по правилу, ћуте и праве изложбе које су или политички подобне (сетимо се само изложби о Косовском миту из деведесетих година прошлог века, или бесконачног низа изложби икона или копија икона и фресака, који од тих година траје до данас), или су „аполитичне”. Музејски радници, у оба случаја, чврсто верују да се не баве политиком, и да је стварност коју они приказују на изложбама „објективна”, иако тако нешто не постоји, нити је икада постојало. Свака репрезентација културе – од кабинета куриозитета у 16. веку, па све до савремених музејских збирки и изложби – идеолошки је обликована и изражава јасан политички став, чак и ако је он ненамераван.