Нетанијаху, четврти пут

Потврђујући клише да се у енигматском свету израелске политике може очекивати неочекивано, Бенјамин Нетанијаху прогласио је „велику победу” на изборима убедивши у последњи час бираче да дају већинску подршку његовој тврдој националистичкој политици.

Лидер Ликуда кампањом страха од иранске нуклеарне опасности, арапског хаоса и палестинског екстремизма, а највише најавом да неће допустити стварање палестинске државе, успео је да анимира десницу, надокнади заостатак и претекне Ционистичку унију, коалицију лабуриста Исака Херцога и либерала Ципи Ливни.

Упркос поразу, лидери Ционистичке уније удахнули су свежину у политички живот, продрмали монопол деснице на власти, најавили се као алтернатива и наговестили поступни повратак на власт лабуриста, који су од јануара 1949. непрекидно управљали Израелом 29 година.

Нетанијаху је, прошавши пут од агоније до еуфорије у неколико дана, победом обезбедио четврти узастопни мандат од 2009, пети укупно, и тако може да постане премијер са најдужим стажом у историји Израела.

Избори који су у старту били изненађујуће неизвесни засад су дали бројчану скалу која одређује број посланика у Кнесету. Ликуд рачуна на 29-30 места, док је Ционистичка унија остала на 24. Премијеру сада предстоје дани меркантилне трговине са мањим странкама од којих зависи коалиција од најмање 61 посланика неопходног за већину у 120-чланом Кнесету.

Нетанијахуов успех, колико год окрњен у поређењу са временом од пре три месеца када је расписао превремене изборе убеђен у убедљиву победу, тим је загонетнији јер је током кампање повлачио неке сасвим контроверзне потезе.

Затезао је односе са Белом кућом због америчких преговора са Ираном и довео их на незапамћено низак ниво, вођен калкулацијом да ће провокативним говором пред Конгресом задобити више гласова код куће.

Испоставило се да су му бирачи крајње религиозне и националистичке деснице опростили што је покварио односе са најјачим савезником и што је током последњих шест година на власти блокадом мира са Палестинцима успео да изолује Израел и код традиционалних пријатеља. Противнике његове политике у иностранству оптуживао је као антисемите.

Док су Херцог и Ливнијева обећавали да ће активирати мировни процес прекинут прошлог априла, Нетанијаху се током кампање клонио палестинског питања, које ће за две године обележити 70 година трајања. Тек када је видео да се његово бирачко тело осипа, драматично је потегао аргумент који обожавају ултрарелигиозни и ултранационалистички кругови: ако га изаберу за премијера он им гарантује да неће бити ништа од палестинске државе из које би исламски екстремисти „нападали ракетама”.

Ризикујући продубљивање затегнутости са Бараком Обамом, коме је обећавао наставак мировног дијалога, Нетанијаху је потврдио сумње свих оних који му нису веровали када је 2009. први пут јавно подржао решење „две државе за два народа”. Од тада је небројено пута понављао да у палестинском председнику Махмуду Абасу нема „партнера” за мир. Сада је показао своје право лице.

Нетанијаху је константно плашио Израелце паралишући унутрашњи живот. Више се трудио да направи „јеврејску државу” него хебрејску демократију. Опседнут мисијом да једини препознаје претеће силе мрака, уносио је елементе мржње у политику. Не само између Јевреја и Арапа, већ и између различитих јеврејских група, између Ашкеназија и Сефарда.

Није случајно 15 одсто од око милион руских Јевреја који су у Израел дошли деведесетих година прошлог века отишло на Запад и што се последњих година више Израелаца преселило за Берлин него што је француских Јевреја дошло у Јерусалим.

Херцог и Ливнијева нудили су излазак из миљеа перманентне опасности и колективне психозе опсаде. Левица је, без занемаривања безбедности Израела, желела обнову мировних преговора са Палестинцима, санирање поремећених односа са америчком администрацијом, унутрашње реформе.

За разлику од ривала, који су обећавали да ће смањити јаз између богатих и сиромашних и зауставити пад стандарда, Нетанијаху је пропустио да се позабави тим темама. Показало се да је велики број Израелаца питања безбедности ставио испред економских тензија, од којих се очекивало да буду кључно опредељење бирача.

У земљи навиклој на генерације лидера који су славу стицали у ратовима са Арапима, Нетанијаху је успео да прошири вирус страха од новог холокауста. Поново на власти, оштро ће се супротстављати америчким преговорима са Ираном, што готово сигурно значи да се у преостале две године Обаминог мандата односи са Вашингтоном неће поправљати.

Кампањом живљења на линији фронта Нетанијаху је такође успео да увери Израелце да мир са Палестинцима није остварљив, иако већинска јавност подржава мировне преговоре. Наставиће се илегална градња јеврејских насеља на окупираној палестинској земљи. „Стварна озонска рупа у израелској демократији јесу животи више од четири милиона људи који живе под бруталном, насилном владавином, а да све то време немају ни најмање могуће учешће или умешаност”, пише у „Харецу” Гидеон Леви. „Не постоји земља на свету у којој је милионима њених грађана ускраћено право да гласају – док се та земља назива демократијом, једином (!) демократијом региона.”

Ако су Израелци Нетанијахуа изабрали четврти пут, биће да га заслужују.