Бисте нису за средиште трга

Предложила сам постављање споменика, реплике споменика из Париза, на београдској Славији, изузетно заслужним личностима наше и француске историје – краљу Петру Првом и војсковођама Живојину Мишићу и Франшу Д’Еспереу, као и народу и војницима, који су извојевали величанствену победу у Првом светском рату.

Међутим, Стефан Алексић назива овај споменик „националистичким кичем”,а предлог за фонтану на Славији „капиталистичким кичем”, док је џиновско попрсје Димитрија Туцовића на сред трга „слободарска естетика” и „еманципаторски пројект”, доказујући тако своју идеолошку заслепљеност и темељно непознавање уметности, о чему претендује да даје оцене. Изражавајући своју класну острашћеност према споменицима „монарсима”, закључује: „Њихово рушење је често прогресивније од њиховог уздизања”, чиме се опредељује за актуелни узнемирујући модел рушења вишевековних споменика културе.

Сахрана Димитрија Туцовића усред Београда је нецивилизацијски чин, као и непримерена поставка огромног попрсја (вајар Стеван Боднаров)у средиштe кружног трга, што је остало као реликт једне диктатуре и идеологије која се наметнула као основа државног уређења. Димитрије Туцовић (1881–1914) оснивач социјалдемократске партије, погинуо је у Колубарској бици, а 1949, после тридесет пет годинаод смрти, пренесен је са гробља у Лазаревцу и сахрањен у средиште Славије, трга који тада добија име Трг Димитрија Туцовића.

Одлуком Скупштине града 2004. године враћа се стари назив – Трг Славија и покреће иницијатива да се Туцовићеви посмртни остаци изместе на Ново гробље у Алеју великана.

Бисте се постављају или испред грађевине, или у парку, а не у средишту трга. Попрсје Д. Туцовића може се изместити или испред неке грађевине око трга, или у парк Мањеж, поред револуционара као што су Радован Драговић, (са којим је сарађивао), Душан Поповић и Коста Абрашевић.

На величанственом споменику чије се постављање предлаже на Славији, главна фигура јесрпски краљ Петар ПрвиОслободилац, док краљ Југославије Александар Ујединитељ, који је погинуо у атентату у Марсељу 1934. са француским министром Бартуом, није приказан као фигура него му је написана посвета на постољу споменика.

Споменик који је у Паризу подигла Република Француска, наш пријатељ и савезник у рату, изванредан је пример поштовања и савезништва два народа у борби и величанственој победиу Првом светском рату као и заједничком страдању у атентату у Марсељу. Реч је о великом уметничком делу ипонављање овог споменика на Славији, био би доказ наше блискости и пријатељства са Европом, и најлепшим и најуређенијим градом на свету Паризом.

Др архитектуре