Отмица интиме

Вест да су отмичари двогодишње девојчице потенцијалну жртву одабрали путем „Фејсбука” још једном је указала на губитак наше приватности на интернету. Не улазећи на овом месту у то да ли је ова вест тачна или је још једна у низу оних које многи медији неопрезно пласирају не би ли придобили још неког конзумента, у позадини остаје далеко важније питање: како је дошло до тога да нашу интиму тако лако препустимо другима.

Још од антике постојала је непремостива граница између приватне и јавне сфере. Рецимо, политика је била у домену јавности док су односи у кући били заоденути у вео приватности. Међутим, данас као да су се ствари преокренуле наглавце, људи улазе у политику због приватног, а не јавног интереса, а наше куће све више постају изложене погледу јавности. Не дешава ли се сада с нашом интимом исто што и са интимом куће коју зовемо јавном. Када, макар и несвесно, дозвољавамо сваком знатижељнику да несметано разгледа слике нашег детета које се безбрижно брчка на плажи, нисмо ли саучесници у проституисању оног што би требало да нам је најсветије. Наравно, ми не продајемо нашу интиму за новац, друштво, срећом, још увек није пало на тако ниске гране, али је продајемо за лајкове, шерове и позитивне коментаре. Невоља је у томе што од нашег лајковања, шеровања и коментарисања опет на крају неко зарађује новац, те испада да метафора проституисања ипак није само метафора, нажалост.

Ако је већ тако, кључно питање је због чега смо постали саучесници у отмици наше интиме. Зарад популарности и славе? Због отуђености? Или насупрот томе, зарад одбране друштвености у све бржем и мобилнијем свету који разара наше друштвене везе? Заправо, иако су све ово разлози који могу нагонити појединце да се нађу у виртуелном свету друштвених мрежа, прави отимачи наше интиме, иако вешто маскирани, јесу медији. Наш живот више него икад прожет је медијима који су постали једино мерило онога што јесте и онога што није, онога што може бити и онога што никада неће бити. Нажалост, околности у којима смо живели протеклих 25 година учиниле су да мало ко сумња како је јавна сфера талац медија, домаћих или страних. Међутим, ако су традиционални медији отуђили од нас јавну сферу, нашој интими пресудиле су нове комуникационе технологије базиране на интернету. Онлајн друштвене мреже, а у првом реду „Фејсбук”, финални су продукт медијског терора преломљеног преко кичме малог човека. Од телевизије која нас ујутру буди, а увече забавља, преко радија који нас на путу до посла прати, интернета на који се, ако већ нисмо, чим уђемо у канцеларију неизбежно качимо, до паметних мобилних телефона који су уједно и фото-апарати и видео-камере спремне да забележе сваки делић нашег живота, медији су свуда око нас. Велики медији су нас научили да се ништа не сме препустити сећању и неизбежном забораву, ништа се не сме препустити сумњи коју нарација са собом носи, већ да само оно што је приказано постаје истинито, док све остало заувек нестаје у медијском мраку. Због тога што су нас велики медији томе научили, ми сада у страху од заборава махнито бележимо сваки делић наших живота. То разорно осликавају речи главног јунака Ињаритуовог филма „Човек птица” који каже бившој супрузи да му је жао то што је пропустио рођење њихове ћерке – зато што му је једино било важно како да га што боље сними. И заиста, рођења као да није ни било ако нема доказа осведочених у видео-записима и хиљадама слика од првог плача, преко првог корака, до првог дана школе. Али ни тада новог члана друштва још увек нема све док се кроз фото-албум на „Фејсбуку” то не објави медијским пријатељима који ће истину о новом члану пренети својим пријатељима, а они својим. Ако то није забележено, једноставно није се десило, не постоји. Нема рата док га не прикаже Си-Ен-Ен или Би-Би-Си или га има иако га нема. Тако је и са нама. Ако се не сликамо испред сваког важног културног споменика као да нисмо посетили Париз или Рим. И зато морамо бити што живљи, качити што више фотографија и видео-записа, јер су они једини извесни доказ постојања нас и наших потомака у медијски киднапованом друштву.

Ми данас немамо више избора, или ако га имамо то је доказ да смо испали из игре. Не бити онлајн је исто као и одабрати у 19. и 20. веку да не користимо телеграф, телефон или струју. Али макар се за нашу интиму можемо борити. Оно што, за почетак, као појединци можемо да урадимо је да затворимо наше профиле за све оне које лично не познајемо или да их оставимо отворенима, али да се онда на њима понашамо као у јавном, а не у приватном простору. Када тај, почетни, корак савладамо, тек онда може почети одсудна битка за нашу приватност.

Социолог, доцент на Универзитету у Београду