Мржња уместо погледа

Најпре, питање за уредништво рубрике „Погледи”. Биће скоро годину дана када је ментор доцента са Филозофског факултета написао један школски пример ад хоминем као одговор на моје неслагање с његовим тезама објављеним у овој рубрици. На питање пријатеља зашто нисам узвратио, одговорио сам да тај начин полемике говори о мом опоненту и његовом схватању јавног дијалога. Неки су питали како је „Политика” то објавила. Јово Бакић преузима такав начин расправе, не о предмету већ о аутору, а „Погледи” објављују. Моје питање за уредништво: ако погледе замењује одговор ад хоминем, онда то треба рећи да би сарадници донели одлуку о сопственом учешћу у јавној дискусији на страницама „Политике”.

А сад о увредама и лажима доцента Јове Бакића. У мом тексту оспорио сам његове тврдње о цензури у Србији. Уместо да одговори на критичке оцене, да ми саопшти у чему грешим па да се исправим, он се у маниру бувље пијаце обрушио на моју личност, моја политичка опредељења и мој професионални рад. Притом, у заносу мржње и нетрпељивости, износи такве измишљотине и такве лажи да би сваки други човек потегао правну заштиту за тешке клевете. Да читалац „Погледа” зна: доцента сам упознао када сам му објавио текст у „Социолошком прегледу”, од тада смо били на неколико стручних скупова и то је све. Питам се: одакле извире тај бес и острашћеност?

Доцент Јово Бакић, као чувар демократије у Србији, мени налаже како да се потписујем испод својих текстова. Дугујем извињење што га нисам питао. Доценту смета што сам „бивши радикал”, али овде не могу да се извиним. О томе да сам „бивши” дао сам у прошлости доказе управо на овим страницама „Политике”, као и доказе да је СРС поштовао демократска правила игре. То што набацивач блата на мене етикетира радикале, ништа не значи. Има право да пре 2008, и после, не подноси радикале.

Мржња је слепа за чињенице. Доцент зна да сам био 2000. године „други човек” у Министарству просвете, а закон је усвојен у Скупштини 1998. А о том закону и демократији објавио сам рад у „Социологији”. Моје наставничке функције, прво, нису јавне, а друго, припадају једном прошлом делу моје професионалне каријере. Да ли и доцент, обавља на факултету јавну функцију?

А сада нешто о пресним лажима, мада их је било и у претходним пасусима. Одакле њему тврдња да сам ја некога сменио на функцији? Одакле њему тврдња да сам именован за директора „милошћу господара Вучића”, односно, „бескрајном покорношћу господару и ревносним партијским делањем”? Одакле? Па вероватно зато што је у непосредној близини Вучића, што је вредан члан СНС-а, па све види и све зна? Није искључено да крије своје партијске функције, али му се привађају господари, а не председници, изабрани демократском процедуром. Узгред, да га обавестим да мене препоручују за јавне послове моје референце, и има прилику да их прочита на интеренту и сајту института. Без цензуре.

На крају, круна лажи и увреда. Где је он „чуо”, да сам се распитивао за Соросеве новце? Одакле му смелости за оптужујућу клевету да је један узбуњивач јавности поднео пријаву Агенцији „због злоупотребе положаја и вероватне корупције против директора ЗУОВ-а”. Да је неко други на мом месту, доцент би завршио на суду. Што се мене тиче доцент може да буде миран и да у том миру прочита чињенице ЗУОВ-а поводом узбуњивача у „Политици”, од 20. 9. 2014. године.

Завршавам. Као у првом тако и у другом тексту, видимо како опонент разумева доказе. Брука професију, не разликује расправу о предмету и човеку. Какав језик, каква острашћеност, каква мржња! То је чувар демократије у Србији! Него, добро је да су ова времена. Да су нека друга, она после 1945. године, гадно бих се провео.

Није згорег да још једном подвучем значај васпитних вредности у приватном и јавном животу. Једна од тих је поштуј неслагање у мишљењу. Овим одговором, стављам тачку на било какву будућу расправу са Јовом Бакићем.

Социолог, научни саветник