Mržnja umesto pogleda

Najpre, pitanje za uredništvo rubrike „Pogledi”. Biće skoro godinu dana kada je mentor docenta sa Filozofskog fakulteta napisao jedan školski primer ad hominem kao odgovor na moje neslaganje s njegovim tezama objavljenim u ovoj rubrici. Na pitanje prijatelja zašto nisam uzvratio, odgovorio sam da taj način polemike govori o mom oponentu i njegovom shvatanju javnog dijaloga. Neki su pitali kako je „Politika” to objavila. Jovo Bakić preuzima takav način rasprave, ne o predmetu već o autoru, a „Pogledi” objavljuju. Moje pitanje za uredništvo: ako poglede zamenjuje odgovor ad hominem, onda to treba reći da bi saradnici doneli odluku o sopstvenom učešću u javnoj diskusiji na stranicama „Politike”.

A sad o uvredama i lažima docenta Jove Bakića. U mom tekstu osporio sam njegove tvrdnje o cenzuri u Srbiji. Umesto da odgovori na kritičke ocene, da mi saopšti u čemu grešim pa da se ispravim, on se u maniru buvlje pijace obrušio na moju ličnost, moja politička opredeljenja i moj profesionalni rad. Pritom, u zanosu mržnje i netrpeljivosti, iznosi takve izmišljotine i takve laži da bi svaki drugi čovek potegao pravnu zaštitu za teške klevete. Da čitalac „Pogleda” zna: docenta sam upoznao kada sam mu objavio tekst u „Sociološkom pregledu”, od tada smo bili na nekoliko stručnih skupova i to je sve. Pitam se: odakle izvire taj bes i ostrašćenost?

Docent Jovo Bakić, kao čuvar demokratije u Srbiji, meni nalaže kako da se potpisujem ispod svojih tekstova. Dugujem izvinjenje što ga nisam pitao. Docentu smeta što sam „bivši radikal”, ali ovde ne mogu da se izvinim. O tome da sam „bivši” dao sam u prošlosti dokaze upravo na ovim stranicama „Politike”, kao i dokaze da je SRS poštovao demokratska pravila igre. To što nabacivač blata na mene etiketira radikale, ništa ne znači. Ima pravo da pre 2008, i posle, ne podnosi radikale.

Mržnja je slepa za činjenice. Docent zna da sam bio 2000. godine „drugi čovek” u Ministarstvu prosvete, a zakon je usvojen u Skupštini 1998. A o tom zakonu i demokratiji objavio sam rad u „Sociologiji”. Moje nastavničke funkcije, prvo, nisu javne, a drugo, pripadaju jednom prošlom delu moje profesionalne karijere. Da li i docent, obavlja na fakultetu javnu funkciju?

A sada nešto o presnim lažima, mada ih je bilo i u prethodnim pasusima. Odakle njemu tvrdnja da sam ja nekoga smenio na funkciji? Odakle njemu tvrdnja da sam imenovan za direktora „milošću gospodara Vučića”, odnosno, „beskrajnom pokornošću gospodaru i revnosnim partijskim delanjem”? Odakle? Pa verovatno zato što je u neposrednoj blizini Vučića, što je vredan član SNS-a, pa sve vidi i sve zna? Nije isključeno da krije svoje partijske funkcije, ali mu se privađaju gospodari, a ne predsednici, izabrani demokratskom procedurom. Uzgred, da ga obavestim da mene preporučuju za javne poslove moje reference, i ima priliku da ih pročita na interentu i sajtu instituta. Bez cenzure.

Na kraju, kruna laži i uvreda. Gde je on „čuo”, da sam se raspitivao za Soroseve novce? Odakle mu smelosti za optužujuću klevetu da je jedan uzbunjivač javnosti podneo prijavu Agenciji „zbog zloupotrebe položaja i verovatne korupcije protiv direktora ZUOV-a”. Da je neko drugi na mom mestu, docent bi završio na sudu. Što se mene tiče docent može da bude miran i da u tom miru pročita činjenice ZUOV-a povodom uzbunjivača u „Politici”, od 20. 9. 2014. godine.

Završavam. Kao u prvom tako i u drugom tekstu, vidimo kako oponent razumeva dokaze. Bruka profesiju, ne razlikuje raspravu o predmetu i čoveku. Kakav jezik, kakva ostrašćenost, kakva mržnja! To je čuvar demokratije u Srbiji! Nego, dobro je da su ova vremena. Da su neka druga, ona posle 1945. godine, gadno bih se proveo.

Nije zgoreg da još jednom podvučem značaj vaspitnih vrednosti u privatnom i javnom životu. Jedna od tih je poštuj neslaganje u mišljenju. Ovim odgovorom, stavljam tačku na bilo kakvu buduću raspravu sa Jovom Bakićem.

Sociolog, naučni savetnik