Незапослено 105.000 интелектуалаца

Свака десета особа у нашој земљи добија неку врсту социјалне помоћи од државе, говори статистика Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, која сведочи да у овом моменту 671.022 особе у Србији добија дечји додатак, додатак за туђу негу и помоћ и новчану социјалну помоћ. Анализа социјалних давања говори да дечји додатак прима 373.559 малишана, новчану социјалну помоћ добија 265.396 особа, додатак за помоћ и негу друге особе стиже на адресу 16.504 особа, а увећани додатак за туђу негу и помоћ добија 15.090 особа.

Од како је прошлог октобра донета уредба о радном ангажовању корисника социјалне помоћи, од 138.500 корисника држава очекује да „зараде” социјална давања – с обзиром на то да више од 70 одсто ових особа спада у неквалификовану или полуквалификовану радну снагу. У Министарству рада истичу да је највећи број њих ангажован од стране комуналних предузећа у локалној заједници. Трећини корисника новчане социјалне помоћи понуђена је преквалификација, како би били конкурентнији на тржишту рада.  

Процене Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва говоре да 610.000 људи у нашој земљи живи испод апсолутне линије сиромаштва. Међутим, важно је разумети да сиромаштво није једнако распоређено између различитих категорија друштва. То у преводу значи да је од 100 особа са основним или нижим образовањем око 13 њих сиромашно, док је од сто високо образованих особа сиромашно тек једно или двоје њих. Међутим, одговор на питање како се дефинише та граница сиромаштва није нимало једноставан. Међународно верификована граница сиромаштва подразумева преживљавање са долар и 25 центи дневно, али надлежно министарство као сиромашне посматра грађане са 7.530 и мање динара месечно, што значи да „линију сиромаштва” дефинише ниже чак и од оне коју је статистика израчунала и објавила као најнижу са којом је могућа елементарна егзистенција. Другом одраслом лицу које живи у истом домаћинству додаје се још 3.765 динара месечно, а детету још 2.259 динара.

Међутим, илустративни доказ тезе о размери сиромаштва у нашој земљи јесте и пораст броја корисника народних кухиња. У овом моменту, једини оброк у току дана за 35.320 особа у Србији је онај који добију у народној кухињи – пола литре куваног јела и пола килограма хлеба. Према речима Јелене Радојичић из Црвеног крста Србије, на територији наше земље постоји 76 народних кухиња – изузимајући Косово и Београд, у чијој готово свакој општини постоји по једна народна кухиња, у којима се храни око 12.000 особа. Наша саговорница подсећа да за 60 одсто корисника народних кухиња ручак представља једини оброк у току дана и забринуто констатује да је сваки трећи корисник услуга народних кухиња малолетан. 

Ту, нажалост, није крај приче о нашим суграђанима који су у стању „економске потребе” и онима који ће у блиској будућности попуњавати рубрику под називом „социјално угрожени”. Наиме, на евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ) налази се армија од 753.949 незапослених, којој припада готово свака десета особа у нашој земљи. Искуство запослених у овој служби говори да високо образовање није гаранција да нећете постати технолошки вишак или годинама чекати своје парче хлеба. Наиме, у овом моменту на бироу се налази око 105.000 особа са завршеним факултетом или вишом школом. Можда некоме утешно звучи чињеница да високообразоване особе радну књижицу чекају „само” две године, док особе без квалификација посао у просеку траже око четири године и девет месеци, али се ова статистика мења у зависности од факултетске дипломе коју поседује особа – искуство запослених у НСЗ-у сведочи да посао најдуже чекају професори физичке културе, професори разредне наставе, дипломирани инжењери машинства, дипломирани правници, економисти и менаџери, потом инжењери архитектуре, доктори стоматологије и доктори медицине.  

Половина свих незапослених има између 30 и 50 година, а свака четврта особа која се налази на бироу млађа је од 30 година. Половину свих незапослених чине особе са средњим образовањем, а трећину – особе без квалификација и нискоквалификоване особе. На посао најдуже чекају помоћници конфекционара, шивачи текстила, помоћни бравари, возачи лаких моторних возила, кројачи текстила, шивачи конфекције, машински механичари, прелци, ткачи, плетачи и продавци робе свакодневне потрошње. Када су у питању особе са средњошколским образовањем, на посао најдуже чекају лаборанти биологије, управни техничари, сервисни машински механичари, књиговође, воћарско-виноградарски техничари, учитељи и сарадници у настави, инокореспонденти, комерцијални и текстилни техничари.