Повратак заједнице

Тешко је ове недеље јавно наступити, а не поменути и не одати пијетет трагично страдалима у несрећи која је прошлог петка потресла Србију. Не чуди отуда мноштво коментара од којих је већина усмерена на два питања: шта су непосредни узроци несреће и да ли је током извршења задатка поштована процедура или је било притисака да се задатак обави мимо ПС-а (правила службе), како се то некада звало. На та питања покушавају да дају одговор и две војне комисије које се у оваквим случајевима иначе формирају.

У дебату око ових питања укључио се и премијер јавно износећи претпоставке и сопствена тумачења узрока и кривице појединих људи у ланцу командовања. За део јавности то је несумњив доказ да он користи своју функцију како би извршио притисак на комисије, подсећајући да је на сличан начин поступао и приликом испитивања навода о плагирању докторске тезе министра полиције. С друге стране, сматра се да први човек владе има право да се укључи у јавне дебате, посебно уколико оцени да имају политичку димензију. Што је још важније, и посебно значајно, председник владе се упадљиво труди да у таквим случајевима истакне личну димензију и нагласи људску страну своје интервенције. То је сушта супротност стилу који су неговали, на пример, Слободан Милошевић и Војислав Коштуница. Они су се, обављајући државне функције, ретко и углавном писаним саопштењима обраћали јавности, а када би се нашли испод рефлектора уздржавали су се од личних коментара. (Сетимо се да су због тога често били критиковани.)

Да ли је реч само о политичком стилу и може ли се он тумачити искључиво личном једначином носилаца јавних функција, или треба дати одговор на питања где су и ко одређује границе пожељног испољавања личних ставова и емоција у јавном наступу државних службеника?

У строго функционалистичком смислу, за сваки друштвени положај везане су норме које дефинишу како би одређена јавна личност требало да се понаша. Јавне личности по правилу поштују те норме јер, у супротном, наилазе на неодобравање већине која своја очекивања усклађује према тим нормама. Проблем је, међутим, што постоје времена када се те норме доводе у питање. Још већи проблем је када се не доводе у питање само одређене норме већ важење било каквог нормативног система. У таквим ситуацијама носиоци јавних функција не само да дају одушка својим личним хтењима, већ се од њих очекује да дају лични печат својој владавини – ако је могуће у сваком моменту и у сваком конкретном случају.

Разлог је једноставан. Када људи не верују да норме уређују понашање онда прихватају да најјачи наметну своју вољу. Тако се, међутим, разара друштво и успостављају правила која важе у заједницама са свим својим добрим и лошим странама које та два идеалнотипска облика организације – заједница и друштво – имају.

Било је у историји Србије, ту и тамо, покушаја да се искорачи из стања заједнице и да се изгради друштво. Прави друштвени реформатори су разумели да је то једини начин да се Србија уведе у цивилизацијски ред, јер се само на тим основама може градити модерна држава и поставити дуготрајна стратегија друштвеног развоја ма у ком правцу он био усмерен – што је политичко, а не државно питање.

Много чешће, међутим, држава је представљала само инструмент који су користиле поједине групе, које су с променљивом срећом долазиле на власт, за реализацију својих интереса. Тренутно је на власти једна таква група која верује да јој чињеница што је на изборима освојила више од 50 одсто мандата даје право, односно, легитимитет њеним члановима који су носиоци функција да раде шта хоће и како мисле да је најбоље, како за њих тако и за друштво (подразумевајући да је то исто). Истини за вољу, свака група на власти се труди да у владавину унесе што је могуће више елемената волунтаристичког понашања. Оправдање за то се налази у изборним резултатима. Често се може чути да представници власти кажу критичарима – када ви добијете гласове народа онда радите како мислите да треба. Овај став је постао саморазумљив у мери у којој се некада веровало да се сунце окреће око земље.

Проблем је, међутим, што већина људи, па ни најодговорнији међу њима, односно, носиоци власти не схватају да легитимитет у модерним друштвима не извире из броја гласова које неки појединац или група освоји на изборима, него из вере већине људи у легалност поретка. Појединци и групе који су носиоци функција имају легитимност само ако поштују тај поредак, без обзира на то колико гласова су освојили на изборима. То је оно што је суштина модерне легалне власти. Легитимитет који извире из популарности појединаца има, с друге стране, обележја харизматске власти која не приличи модерним друштвима.

Хоће ли Србија постати модерна земља не зависи превасходно од неолибералних економских реформи, већ од типа владавине за који се определи.

*Социолог, ванредни професор на Филозофском факултету у Београду