Желим да будем особа

„Јошкин Шиљан кроз време”, читљив наслов нове београдске изложбе слика овог аутора, својим обимом представља амбициозни пројекат који се између осталог односи на његову стваралачку посвећеност и озбиљну продукцију. Када и како је грађевински инжењер Небојша Стојковић (1953), алијас Јошкин Шиљан, ослободио сликара у себи тешко је тачно утврдити, али 1987. је преломна година коју сам аутор маркира као почетак. Историја и уметничка пракса испресецана је познатим примерима тзв. преобраћањааутора из једног животног избора у сасвим други. Ови изузецине потврђују правило, али у случају Шиљана потврђују данас прилично демоде тезу да се уметник рађа и да специјалистичка академска едукација није увек неопходна у профилисању професионалца.

Случај и уметничка биографија Јошкина Шиљана непосредно илуструју ову тезу. Вероватно да је само питање када бесмисао објективне реалности или неки други окидачи свакодневног и испразног изазову бунт и преобразе један животни став ка непознатом и изазовном пољу креативног деловања. Музе и околности некад делују заједно и отворе ономе ко куца. Тако су поетске особености Шиљановог рада брзо препознате. Почео је да излаже 1994, приредио је низ самосталних изложби, а од 2000. је и члан Улуса. Професионална афирмација учвршћена је и двема релевантним наградама на Улусовим изложбама 2005. и 2006. године. Свежина, аутентичност, ликовност, имагинација, инстинкт, енергија, опсесија, интуиција, експресија, луцидност, спонтаност, вештина, искреност, а пре свега вера у сликарски чин представљају део Шиљанове стваралачке индивидуалности. Ове особености његовог дара доминирају изложбом у УП „Цвијета Зузорић”. Ипак, концепт њене поставке у знаку је визуелне какофоније изазване страхом од празног простора, без потребне селективности изложено је око 200 радова (некад је мање више), без довољних белина да би радови несметано дисали и да би се сагледали.

Свој идејни и визуелни концепт Шиљан проширује и текстуалним записима који у својој наивности и готово дечјој искрености афирмишу језичке специфичности и атмосферу свог завичаја и Грделице у којој живи и ствара. И самим насловима – „Дом за незбринуте речи”, „Има ли кога”, „Дупло голо”, „Желим да будем особа”, „Прича која је изгубила свој почетак” – аутор исписује неку врсту интимног дневника у којем се дотичу искуство и машта, црни хумор и страх, интуиција и доживљај, познато и непознато. Полиптихалне композиције углавном формиране од засебних слика истих формата појачавају утисак јединственог идејног корпуса који интегрише иста рукописна грађа и језичка синтакса.

У поетском дискурсу Шиљановог рада преовлађују експресивна и асоцијативна фигурација са наглашеним графизмом, а нерватура цртежа са енергијом бојеног слоја нивелише тензију композиционог тока. Лиричност у његовом раду очита је у готово апстрактним сликарским решењима у чијој клеовској осетљивости аутор отвара простор за софистицирани дијалог са сопственим бићем и публиком. У оквиру поставке емитује се и документарни филм, који прати Шиљанов рад у атељеу, на муралима, у разним друштвеним акцијама.

На крају је потребно истаћи велики неспоразум који се наднео над професионални живот Јошкин Шиљана. Наиме, изложба на Калемегдану је реализована у сарадњи са Музејем наивне и маргиналне уметности из Јагодине, који је и издавач монографије овог сликара. Контроверзна ситуација. Реферирајући на Шиљанову аутсајдерску позицију, што сматрамо сасвим непримереним, у тексту монографије се наводи да „сликарство Јошкина Шиљана представља драгоцену надградњу ове уметности у Србији”. На овај начин се релативизује стваралачки хабитус Шиљана и део његове досадашње уметничке праксе реализоване у оквиру поменутих професионалних институција. Без предрасуда и жеље да полемишемо о терминима наивна или маргинална или аутсајдерска уметност, сматрамо да је накнадно уплитање у Шиљанову уметност Музеја из Јагодине непотребно, под условом да овај аутор није сам изабрао аутсајдерску позицију под окриљем ове институције. Пут од професионалног до аматерског статуса? Свакако, није лако сачувати сопствену слободу и неговати независно стваралачко крило, без туђих заблуда и покровитељства које гуши.