Капитализам с душом

Како то изгледа кад неко ко је до максимума искористио један систем дође до закључка да управо тај систем треба променити. Тај неко је Бил Гејтс, оснивач Мајкрософта, човек који има великих заслуга за трансформацију света у информатичко друштво и који је већ деценију и по најбогатији човек на планети. Истина, његово богатство – тренутно око 40 милијарди долара, која милијарда горе или доле – углавном је у акцијама Мајкрософта, где ће му статус стално запосленог, по сопственој жељи, бити окончан у јуну ове године.

То значи да је у једном моменту био ,,тежак” и око сто милијарди – али берзанска клацкалица је у међувремену учинила своје. На многобројним веб-сајтовима докони су поставили праве бројаче Гејтсовог блага, па чак и израчунали да је од оснивања Мајкрософта 1975, пошто је напустио студије на Харварду, сваке четири секунде (то је, кажу, време потребно да се човек сагне и са пода подигне новчаницу) бивао богатији за по 34 долара.

Кад некоме новац једном задовољи све потребе, онда, неретко, почне да мисли и на друге. Бил Гејтс је, са супругом Мелиндом, последњих година зато подједнако у вестима и као филантроп. Почетком ове године главни публицитет је међутим привукао његов говор на Светском економском форуму у Давосу, где је, као специјални гост, образложио своју визију ,,креативног капитализма”.

,,Свет постаје бољи”, изнео је том приликом Гејтс и додао ,,али недовољно брзо и није бољи за све”. Навео је затим да милијарда људи данас нема довољно да једе, није им доступна вода за пиће, струја и много штошта што подразумева нормалан живот. Како то променити? Неке од алтернатива постојећем систему, капитализму, већ су испробане и нису баш донеле много среће. После слома социјализма као праксе (што ипак није докрајчило и идеју социјалне правде), неки су пожурили да објаве и крај историје, али су брзо били демантовани. Точак историје се и даље окреће – али како спречити да он стално не гази велики део становништва планете?

Бил Гејтс не губи веру у капитализам као најбољи економски систем, али је постао нестрпљив због његових мана. Не предлаже зато ревизију тог система, него његове допуне. Дакле, ,,креативни капитализам”.

То би, кад се сагледа суштина његовог предлога, требало да буде ,,капитализам с душом”, донекле на сличан начин на који је својевремено покушавано да се ,,људско лице” прикачи и социјализму.

Срж капитализма је да лични интерес служи општем интересу. Максимизирање профита јесте основна мисија капиталистичког бизниса, али то не би требало да значи да је човек само машина за прављење пара. Бил Гејтс се зато залаже за ,,креативно подешавање” система тако што би његовој основној мисији – прављењу профита – била придодата још једна: унапређивање живота оних који немају користи од данашњих сила тржишта.

Како то постићи кад сиротиња нема паре, па дакле нема профитних подстицаја да буде предмет пажње бизниса? По Гејтсу, овај проблем би решило увођење новог стимуланса: признања, односно репутације. Она побољшава имиџ једне компаније и привлачи потрошаче (оне који имају паре), а изнад свега компанију чини привлачном за способне људе. На тај начин, признање доноси и тржишну награду за добро понашање. Тамо где није могуће остварити профит, замена је признање; тамо где профита има, репутација ствара услове да он буде већи.

Изазов је дакле да се обликује систем који ће искомбиновати лични интерес, тржишне мотиве и репутацију на начин који ће смањивати светске неједнакости.

Гејтсов говор у Давосу изазвао је аплаузе, али потоње реакције – а није их било баш превише – показале су да његова идеја или није превише креативна или није довољно практична. У реду, проблем постоји, али, опет, ,,бизнис бизниса је бизнис”. Око две милијарде сиромашних који живе од долара дневно, плус још толико оних који имају само нешто више, могли би да буду велико тржиште за компаније које пронађу начин да их служе, али нико не види како би у томе профитирале.

Преовлађујући закључак зато је да би, уместо нове, било боље проблем решавати са додатним дозама старе медицине – страних директних инвестиција. У земљама које успеју да уреде своје системе: створе правну државу, смање корупцију, обезбеде политичку стабилност, инвеститори долазе сами, профитирају, али и доносе општи бољитак. Репутација коју при том стичу је само ,,колатерална корист”. Помоћ, донације и филантропија су, наравно, добродошли, али они само ублажавају симптоме, а не лече болест...