Kapitalizam s dušom

Kako to izgleda kad neko ko je do maksimuma iskoristio jedan sistem dođe do zaključka da upravo taj sistem treba promeniti. Taj neko je Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, čovek koji ima velikih zasluga za transformaciju sveta u informatičko društvo i koji je već deceniju i po najbogatiji čovek na planeti. Istina, njegovo bogatstvo – trenutno oko 40 milijardi dolara, koja milijarda gore ili dole – uglavnom je u akcijama Majkrosofta, gde će mu status stalno zaposlenog, po sopstvenoj želji, biti okončan u junu ove godine.

To znači da je u jednom momentu bio ,,težak” i oko sto milijardi – ali berzanska klackalica je u međuvremenu učinila svoje. Na mnogobrojnim veb-sajtovima dokoni su postavili prave brojače Gejtsovog blaga, pa čak i izračunali da je od osnivanja Majkrosofta 1975, pošto je napustio studije na Harvardu, svake četiri sekunde (to je, kažu, vreme potrebno da se čovek sagne i sa poda podigne novčanicu) bivao bogatiji za po 34 dolara.

Kad nekome novac jednom zadovolji sve potrebe, onda, neretko, počne da misli i na druge. Bil Gejts je, sa suprugom Melindom, poslednjih godina zato podjednako u vestima i kao filantrop. Početkom ove godine glavni publicitet je međutim privukao njegov govor na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, gde je, kao specijalni gost, obrazložio svoju viziju ,,kreativnog kapitalizma”.

,,Svet postaje bolji”, izneo je tom prilikom Gejts i dodao ,,ali nedovoljno brzo i nije bolji za sve”. Naveo je zatim da milijarda ljudi danas nema dovoljno da jede, nije im dostupna voda za piće, struja i mnogo štošta što podrazumeva normalan život. Kako to promeniti? Neke od alternativa postojećem sistemu, kapitalizmu, već su isprobane i nisu baš donele mnogo sreće. Posle sloma socijalizma kao prakse (što ipak nije dokrajčilo i ideju socijalne pravde), neki su požurili da objave i kraj istorije, ali su brzo bili demantovani. Točak istorije se i dalje okreće – ali kako sprečiti da on stalno ne gazi veliki deo stanovništva planete?

Bil Gejts ne gubi veru u kapitalizam kao najbolji ekonomski sistem, ali je postao nestrpljiv zbog njegovih mana. Ne predlaže zato reviziju tog sistema, nego njegove dopune. Dakle, ,,kreativni kapitalizam”.

To bi, kad se sagleda suština njegovog predloga, trebalo da bude ,,kapitalizam s dušom”, donekle na sličan način na koji je svojevremeno pokušavano da se ,,ljudsko lice” prikači i socijalizmu.

Srž kapitalizma je da lični interes služi opštem interesu. Maksimiziranje profita jeste osnovna misija kapitalističkog biznisa, ali to ne bi trebalo da znači da je čovek samo mašina za pravljenje para. Bil Gejts se zato zalaže za ,,kreativno podešavanje” sistema tako što bi njegovoj osnovnoj misiji – pravljenju profita – bila pridodata još jedna: unapređivanje života onih koji nemaju koristi od današnjih sila tržišta.

Kako to postići kad sirotinja nema pare, pa dakle nema profitnih podsticaja da bude predmet pažnje biznisa? Po Gejtsu, ovaj problem bi rešilo uvođenje novog stimulansa: priznanja, odnosno reputacije. Ona poboljšava imidž jedne kompanije i privlači potrošače (one koji imaju pare), a iznad svega kompaniju čini privlačnom za sposobne ljude. Na taj način, priznanje donosi i tržišnu nagradu za dobro ponašanje. Tamo gde nije moguće ostvariti profit, zamena je priznanje; tamo gde profita ima, reputacija stvara uslove da on bude veći.

Izazov je dakle da se oblikuje sistem koji će iskombinovati lični interes, tržišne motive i reputaciju na način koji će smanjivati svetske nejednakosti.

Gejtsov govor u Davosu izazvao je aplauze, ali potonje reakcije – a nije ih bilo baš previše – pokazale su da njegova ideja ili nije previše kreativna ili nije dovoljno praktična. U redu, problem postoji, ali, opet, ,,biznis biznisa je biznis”. Oko dve milijarde siromašnih koji žive od dolara dnevno, plus još toliko onih koji imaju samo nešto više, mogli bi da budu veliko tržište za kompanije koje pronađu način da ih služe, ali niko ne vidi kako bi u tome profitirale.

Preovlađujući zaključak zato je da bi, umesto nove, bilo bolje problem rešavati sa dodatnim dozama stare medicine – stranih direktnih investicija. U zemljama koje uspeju da urede svoje sisteme: stvore pravnu državu, smanje korupciju, obezbede političku stabilnost, investitori dolaze sami, profitiraju, ali i donose opšti boljitak. Reputacija koju pri tom stiču je samo ,,kolateralna korist”. Pomoć, donacije i filantropija su, naravno, dobrodošli, ali oni samo ublažavaju simptome, a ne leče bolest...