Ово је време комедије

Глумици Јелисавети Секи Саблић једногласном одлуку жирија ове године припала је награда „Жанка Стокић”, признање које се додељује глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза. Високо признање Секи Саблић биће уручено данас у 12 часова на свечаности у Народном позоришту у Београду.

Јелисавета Сека Саблић глумачку каријеру започела је у позоришту „Бошко Буха”, 1968. године добила је стални ангажман у Атељеу 212 у којем је остварила улоге у бројним представама: „Мачка у џаку” „Радо иде Србин у војнике”, „Коса”, „Чудо у Шаргану”, „Иза кулиса”, „Кола мудрости, двоја лудости”, „Проклети Ковалски”, „Тулумбус”, „Хазарски речник”, „Ухо, грло, нож”... Истовремено је играла и велики број улога у свим београдским позориштима и на сценама бивших република. Запажене су и њене филмске, и телевизијске улоге. Сека Саблић добитник је готово свих релевантних југословенских награда за глуму.

Великом броју признања које сте током каријере добили за свој уметнички рад, додали сте и најновије, „Жанка Стокић”, установљено у знак сећања на једну од најзначајнијих драмских уметница српске сцене...

Данас ће ми бити уручена награда која носи име велике српске глумице Жанке Стокић. Добитник сам многих награда и признања, између осталих и први лауреат тек установљене награде која носи име „Љубинка Бобић”. Љубинку сам гледала на сцени, видела је на екрану.Била је обожавана глумица, неодољива, храбра, рушитељ сценских и других табуа, малограђанштине, између осталих. Велика уметница! Вољена колико са сцене, толико и приватно.

Велику глумицу Жанку Стокић нисам никада видела, осим малог снимљеног инсерта који се увек пушта при доделинаграде која носи њено име. Из тога се скоро ништа не може видети. Искрено, име Жанке Стокић је тек заживело оснивањем ове награде. И, тада се појавила телевизијскадрама која је успешно испричала њен живот са Светланом Бојковић у главној улози. Тада су мит и истина о њој све нас заинтересовали.Сигурна сам да је она у темељу глумачке традиције на овим просторима, да је била сличног темперамента, духа и храбрости као Љубинка али, за разлику од Љубинке, Жанка Стокић је имала страшну причу, несрећну судбину. Проглашена за издајника, завршила је живот у очају и умрлау великој материјалној беди. Ми, људи из сталежа, еснафа, сваке године је се сећамо и славимо, али она као грађанка никада није правно рехабилитована. Вероватно судови немају времена, а и баве се другим издајницима. Ја сам поносна да ћу добити награду која носи њено име.

Глумац мора да осети време. Да буде модеран и храбар. Ви тврдите да мора да донесе и побуну. Како то постићи?

Да. Глумац мора да „преведе” лик и ситуацију публици, гледаоцу, да приближи причу комада свом времену, поштујући писца и време у којем ауторпише.Сваки добар глумац је природно храбар и побуњеник, јер у улогу уграђује немире и побуне које сам носи.

Волите ликове са дозом агресије, беса?

Бес је, иначе, у психологији замена за тугу.

Пронашли сте се у жанру комедије. Да ли је теже, односно лакше радити драмски лик?

Мислим да је теже играти драму и постићи ту лепоту озбиљности. Глумци више воле драму, а публика комедију. Ово је време комедије.

Жалите за временом у којем је публика била активна, у којем су постојали таленти и обожаваоци. Како гледате на српско позориште данас?

Данас је публика далеко од „обожавалаца”. Она се преместила у спортске дворане,на концерте рока и турбо-фолка који је, на срећу, чини ми се мало попустио. Али, у театру их нема. Публика тражи да се забави, да се насмеје нечему, да се уноси, а и нема, можда, таквих представа које покрећу, узнемирују, излазе из конфекције и стандарда. Мислим да добре представе убија репертоарско позориште, односнода се једна представа која обећава не подржава више од осталих. Не брину се о њој са пажњом коју заслужује...

Имали сте и фазу када Вам је ишло лоше, чак сте размишљали и да промените професију, да завршите за медицинску сестру… Ипак сте истрајали на свом путу. Како?

Да, имала сам сумње. Чак веома велике, али то је део пута којим мораш проћи и, како сам рекла, глумац је глумац док сумња. За мене је глума хоби, тако да је то велики поклон у животу. Да будеш запослен, да „радиш” а, уствари, бавиш се оним што највише волиш, дакле хобијем. Таленат са којим се неко роди је, заправо, љубав за нешто. Та љубав је снага, истрајност. Ту је имного других поклона: да сте здрави, да немате баш неке велике препреке и искушења у животу.

Како гледате на однос глуме и политике?

Глумци су, заправо, увек близу политике. Хтели или не хтели, свака драма, комедија, скеч, у основи има политику. Неки су плаћали велику цену, као и Жанка Стокић која је жртва политичког тренутка. Велики глумац Цветковић који је имао сатирично позориште стрељан је после рата. Глумци су често у својим световима и непримећују реалност која се мења, и постаје опасна.