Сидро и песак Бранке Петрић

Нови Сад – Рођена сам у Новом Винодолском, то је град 46 километара јужно од Ријеке. У том граду, тада градићу, написан је први законик 1284. године на просторима бивше нам земље „Винодолски законик” (глагољицом). Свако воли нечим да се хвали. Мажуранић, Маричић... У Новом је рођен Иван Мажуранић, чувени песник и бан, писац епа „Смрт Смаил-аге Ченгића”. Бан је постао захваљујући својој учености, упорности, зато што је говорио многе језике и захваљујући визијама које је остваривао. Бавио се и речима, па је осмислио реч сладолед.

Ово бележи у својој исповести глумица Бранка Петрић чије приче и анегдоте смо много пута слушали, дивећи се овој дами српске сцене на истрајности, посвећености, одважности. Недавно објављена монографија „Бранка Петрић: Сидро и песак”, коју је приредила Татјана Њежић, доноси својеврсну ретроспективу живота ове уметнице и део је едиције „Јоакимови потомци” посвећене добитницима статуете „Јоаким Вујић”, награде коју традиционално додељује крагујевачки театар за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији. Бранка Петрић понела је ово признање 2022. године. Под окриљем циклуса „Дани књиге” у оквиру којег овогодишње 71. Стеријино позорје представља најновија позоришна издања, дочарана је и ова, рекло би се, исповедна монографија која се чита у даху.

У својој дугој и истрајној каријери Бранка Петрић остварила је широк дијапазон улога, од заљубљених девојака, преко комичних јунакиња, да би данас градила зреле и комплексне женске судбине.

Рођена је у Новом Винодолском у којем је провела детињство, али се због ратног вихора са родитељима преселила у Београд. Током студија глуме у класи Томислава Танховера важила је за најбољег студента у класи која је бројала њих 22, а међу којима су били и Данило Бата Стојковић, Катарина Дорић, Бода Марковић... Била је дуги низ година у браку са својим колегом Бекимом Фехмијуом, са којим има синове Хедона и Уликса.

– У Новом је рођен и Миленко Маричић, један од најбољих и највољенијих професора глуме на Факултету драмских уметности у Београду. У Новом сам сретала и чувеног писца и академика Недјељка Фабрија. Разговори с њим о позоришту и животу су за памћење. Његов отац, инжењер бродарства, добио је задатак да извуче из мора потопљени велики немачки брод. Задатак немогућ, али извршен. Тај обновљени брод биће чувени Титов брод „Галеб” са којим је он поносно обилазио многе несврстане земље, па је пловио и до Индије. У Новоме постоји глумачка вила у којој су преко лета летовали најпознатији глумци, а преко године отплаћивали своје летовање – бележи у својим сећањима Бранка Петрић и додаје:

– Нисам знала ништа о позоришту, али су ме гласови Ирене Колесар и Зорана Ристановића преко радија одводили у снове. Била је то нека кинеска бајка. Ирена је говорила тако нежно и тако љубавно. Лепота коју сам слушала у грозним условима у којима сам живела после рата, без воде и купатила у кући, била је за мене као спас, али и нешто да те узнемири и да ти још више покаже где и како живиш. Да ли су те речи или музика, а не слике, биле као нека врста предосећања будућности? Учење руског и рецитације: наједном буде у мени жељу да говорим пред свима. Сећам се Љермонтова: О, Волга, Волга, љубав маја. Професор руског Мојсјејев је стално говорио: „Ти, Бранка, бићеш глумица.”

Толико се говори о генетици, односно о ДНК. Питамо се чије све наслеђе вучемо, на чијим плећима стојимо, шта је све биографија.

Питам се, како каже Бранка Петрић, да ли је део биографије што ми је бака Јефимија Којовић по мами била учитељица. У Солуну је завршила Учитељску школу, у здању које је саградио један српски родољуб за девојке из крајева који су још били под Турцима (Санџак – Нова Варош), негде пред крај 19. века.

– Мој деда, прота Јевстатије Караматијевић, завршио је богословију Призрену, у време док је био под Турцима. Нова Варош, одакле су обоје, биће ослобођена тек 1912. године, а Београд у то време већ има позориште. Не једанпут сам се питала како су њих двоје стигли до својих одредишта. Замишљам њихове родитеље са колико брига су их испратили на пут. Прадеда, прота Јован, презимену Матијевић додаје Кара. Да ли по савету Карађорђа или су Турци додали то Кара, остало је непознато. Од тада су сви потомци прадеде Јована Караматијевићи – бележи Бранка Петрић и додаје:

– Постоје књиге које кажу да смо, потомци рашких кнезова Немањића. Лепо је за сваку биографију. Хоћу да у то верујем. Деда прота је био учесник оба балканска рата. Прешао је Албанију као свештеник при краљевској породици. Водио је дневник као солунац који је породица из небриге изгубила, на моју велику жалост. Из Другог светског рата излази као потпуковник, борећи се на страни партизана, као војник и као свештеник са синовима сликаром Пивом Караматијевићем и Вуком, и ћеркама Касијом и Наталијом. Ко зна колико је опела одржао, колико деце крстио, колико младих венчао.

О њеном деда проти пише његов саборац, докторка Саша Божовић, у књизи „Теби, моја Долорес”...

– Ово је из књиге докторке Саше: „Са нама је верски референт прота Караматијевић. Ведар по природи, увек насмејан, пун досетки. Никад не прође поред болнице да не сврати да обиђе рањенике. Са њим сам слободна као са најбољим другом. Кад се појави, сви вичу радосно: Ево проте! Ево проте!” Трчећи око буновних тифусара, угледам га, седи на једном дрвету. Ћутљив. Замишљен. Необичан. Питам: „Протице, ниси ми ведар?” Он ме загрли, ништа не говори. Касније сазнам да му је погинула кћерка. Ишао је да обилази изгинуле партизане и тихо певао за упокојене молитву вјечнаја памјат, вјечнаја памјат... Много је оних од којих се данас опраштао. А онда рука застаје укочена, са недовршеним покретом за крст – на земљи угледа своју вољену кћерку Касију. Прота вади цедуљицу и пише: „Добри човече, сахрани ми кћерку.” Ставља је мртвој Касији на груди. Повлачимо се... – део је исповести Бранке Петрић.