Sidro i pesak Branke Petrić

Novi Sad – Rođena sam u Novom Vinodolskom, to je grad 46 kilometara južno od Rijeke. U tom gradu, tada gradiću, napisan je prvi zakonik 1284. godine na prostorima bivše nam zemlje „Vinodolski zakonik” (glagoljicom). Svako voli nečim da se hvali. Mažuranić, Maričić... U Novom je rođen Ivan Mažuranić, čuveni pesnik i ban, pisac epa „Smrt Smail-age Čengića”. Ban je postao zahvaljujući svojoj učenosti, upornosti, zato što je govorio mnoge jezike i zahvaljujući vizijama koje je ostvarivao. Bavio se i rečima, pa je osmislio reč sladoled.

Ovo beleži u svojoj ispovesti glumica Branka Petrić čije priče i anegdote smo mnogo puta slušali, diveći se ovoj dami srpske scene na istrajnosti, posvećenosti, odvažnosti. Nedavno objavljena monografija „Branka Petrić: Sidro i pesak”, koju je priredila Tatjana Nježić, donosi svojevrsnu retrospektivu života ove umetnice i deo je edicije „Joakimovi potomci” posvećene dobitnicima statuete „Joakim Vujić”, nagrade koju tradicionalno dodeljuje kragujevački teatar za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji. Branka Petrić ponela je ovo priznanje 2022. godine. Pod okriljem ciklusa „Dani knjige” u okviru kojeg ovogodišnje 71. Sterijino pozorje predstavlja najnovija pozorišna izdanja, dočarana je i ova, reklo bi se, ispovedna monografija koja se čita u dahu.

U svojoj dugoj i istrajnoj karijeri Branka Petrić ostvarila je širok dijapazon uloga, od zaljubljenih devojaka, preko komičnih junakinja, da bi danas gradila zrele i kompleksne ženske sudbine.

Rođena je u Novom Vinodolskom u kojem je provela detinjstvo, ali se zbog ratnog vihora sa roditeljima preselila u Beograd. Tokom studija glume u klasi Tomislava Tanhovera važila je za najboljeg studenta u klasi koja je brojala njih 22, a među kojima su bili i Danilo Bata Stojković, Katarina Dorić, Boda Marković... Bila je dugi niz godina u braku sa svojim kolegom Bekimom Fehmijuom, sa kojim ima sinove Hedona i Uliksa.

– U Novom je rođen i Milenko Maričić, jedan od najboljih i najvoljenijih profesora glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U Novom sam sretala i čuvenog pisca i akademika Nedjeljka Fabrija. Razgovori s njim o pozorištu i životu su za pamćenje. Njegov otac, inženjer brodarstva, dobio je zadatak da izvuče iz mora potopljeni veliki nemački brod. Zadatak nemoguć, ali izvršen. Taj obnovljeni brod biće čuveni Titov brod „Galeb” sa kojim je on ponosno obilazio mnoge nesvrstane zemlje, pa je plovio i do Indije. U Novome postoji glumačka vila u kojoj su preko leta letovali najpoznatiji glumci, a preko godine otplaćivali svoje letovanje – beleži u svojim sećanjima Branka Petrić i dodaje:

– Nisam znala ništa o pozorištu, ali su me glasovi Irene Kolesar i Zorana Ristanovića preko radija odvodili u snove. Bila je to neka kineska bajka. Irena je govorila tako nežno i tako ljubavno. Lepota koju sam slušala u groznim uslovima u kojima sam živela posle rata, bez vode i kupatila u kući, bila je za mene kao spas, ali i nešto da te uznemiri i da ti još više pokaže gde i kako živiš. Da li su te reči ili muzika, a ne slike, bile kao neka vrsta predosećanja budućnosti? Učenje ruskog i recitacije: najednom bude u meni želju da govorim pred svima. Sećam se Ljermontova: O, Volga, Volga, ljubav maja. Profesor ruskog Mojsjejev je stalno govorio: „Ti, Branka, bićeš glumica.”

Toliko se govori o genetici, odnosno o DNK. Pitamo se čije sve nasleđe vučemo, na čijim plećima stojimo, šta je sve biografija.

Pitam se, kako kaže Branka Petrić, da li je deo biografije što mi je baka Jefimija Kojović po mami bila učiteljica. U Solunu je završila Učiteljsku školu, u zdanju koje je sagradio jedan srpski rodoljub za devojke iz krajeva koji su još bili pod Turcima (Sandžak – Nova Varoš), negde pred kraj 19. veka.

– Moj deda, prota Jevstatije Karamatijević, završio je bogosloviju Prizrenu, u vreme dok je bio pod Turcima. Nova Varoš, odakle su oboje, biće oslobođena tek 1912. godine, a Beograd u to vreme već ima pozorište. Ne jedanput sam se pitala kako su njih dvoje stigli do svojih odredišta. Zamišljam njihove roditelje sa koliko briga su ih ispratili na put. Pradeda, prota Jovan, prezimenu Matijević dodaje Kara. Da li po savetu Karađorđa ili su Turci dodali to Kara, ostalo je nepoznato. Od tada su svi potomci pradede Jovana Karamatijevići – beleži Branka Petrić i dodaje:

– Postoje knjige koje kažu da smo, potomci raških knezova Nemanjića. Lepo je za svaku biografiju. Hoću da u to verujem. Deda prota je bio učesnik oba balkanska rata. Prešao je Albaniju kao sveštenik pri kraljevskoj porodici. Vodio je dnevnik kao solunac koji je porodica iz nebrige izgubila, na moju veliku žalost. Iz Drugog svetskog rata izlazi kao potpukovnik, boreći se na strani partizana, kao vojnik i kao sveštenik sa sinovima slikarom Pivom Karamatijevićem i Vukom, i ćerkama Kasijom i Natalijom. Ko zna koliko je opela održao, koliko dece krstio, koliko mladih venčao.

O njenom deda proti piše njegov saborac, doktorka Saša Božović, u knjizi „Tebi, moja Dolores”...

– Ovo je iz knjige doktorke Saše: „Sa nama je verski referent prota Karamatijević. Vedar po prirodi, uvek nasmejan, pun dosetki. Nikad ne prođe pored bolnice da ne svrati da obiđe ranjenike. Sa njim sam slobodna kao sa najboljim drugom. Kad se pojavi, svi viču radosno: Evo prote! Evo prote!” Trčeći oko bunovnih tifusara, ugledam ga, sedi na jednom drvetu. Ćutljiv. Zamišljen. Neobičan. Pitam: „Protice, nisi mi vedar?” On me zagrli, ništa ne govori. Kasnije saznam da mu je poginula kćerka. Išao je da obilazi izginule partizane i tiho pevao za upokojene molitvu vječnaja pamjat, vječnaja pamjat... Mnogo je onih od kojih se danas opraštao. A onda ruka zastaje ukočena, sa nedovršenim pokretom za krst – na zemlji ugleda svoju voljenu kćerku Kasiju. Prota vadi ceduljicu i piše: „Dobri čoveče, sahrani mi kćerku.” Stavlja je mrtvoj Kasiji na grudi. Povlačimo se... – deo je ispovesti Branke Petrić.