Тајна дуговечности Стивена Хокинга

Човек који је свету помогао да разуме простор, време, „црне рупе” и „велики прасак” у свемиру, британски физичар Стивен Хокинг скоро целу научну каријеру провео је у инвалидским колицима за које га је приковала тешка болест – амиотрофична латерална склероза (АЛС). Хокинг је лекарима задао тежак задатак: да открију мистерију његове дуговечности, с обзиром на то да ова болест обично најдуже траје 20 година и завршава се смртних исходом, а Хокинг сада има 73 године. Он је практично „преварио” смрт већ два пута, живећи два пута поменутих 20 година, колико су лекари прогнозирали. Оболео је када је имао само 21. годину.

„Како је Стивен Хокинг још жив” наслов је текста објављеног недавно у угледном дневнику „Вашингтон поста”, у којем се и научници и лекари чуде овој дуговечности, али истичу да је он просто и по томе – јединствен.

Професор Хокинг није јединствен само по откривању најзамршенијих мистерија космоса, већ и по томе колико дуго је поживео са овом дијагнозом у релативно стабилно стању. Шта овог физичара разликује од других оболелих од АЛС? Срећа? Врхунска здравствена нега коју себи може да приушти? Хокинг, који зна да објасни најзамршеније тајне космоса, уздржан је када говори о свом здрављу. Лаконски је пре неколико година понудио одговор: можда је разлог слаба апсорпција витамина!

Наш најпознатији стручњак за лечење АЛС, професорка др Зорица Стевић, неуролог са Клинике за неурологију Клиничког центра Србије , признаје да често помисли на случај професора Хокинга. Има и књигу о њему.

– Тешко је рећи у чему је тајна Хокингове дуговечности иако има дијагнозу, јер нисам упозната са медицинском документацијом. Претпостављам да има неки облик наследне АЛС, јер тада болест може да траје дуже. И у Србији имамо пацијенте који живе више од 20 година, али најважније је што примером Хокинга можемо да подстакнемо наше пацијенте да се, као и он, боре са овом тешком болешћу – каже за „Политику” др Стевић.

Амиотрофична латерална склероза је најтежа и најчешће болест из групе болести мотонеурона, за коју је карактеристично постојање прогресивне слабости и губитак мишићне масе руку и ногу, али и мишића који су неопходни за дисање, говор и гутање. За две до три године од настанка првих симптома, код оболелих долази до израженог инвалидитета, одузетости руку и ногу, све отежанијег дисања, немогућности говора и гутања.

– Болесници су потпуно свесни и најчешће ментално очувани до самог краја. Болест се најчешће јавља између 50 и 70 године, али код нас је сваки пети болесник млађи од 50 година. У Србији има око 150 пацијената са АЛС. Нажалост, без обзира на сву терапију, око 80 одсто ових болесника умире у првих пет година болести, а само пет одсто преживи дуже од 10 година. Болест је наследна код пет до 10 одсто пацијената и зато је врло важна генетска дијагностика и давање савета генетичара члановима болесникове породице – објашњава наша саговорница.

Докторка Стевић каже како сами АЛС болесници не могу да се појављују у јавности због тешке болести хендикепа и немогућности говора. Зато међународну кампању за помоћ АЛС болесницима „Ледени изазов” (Ice Bucket Challenge), у којој су познате личности прихватале изазов да се полију леденом водом из кофе и(ли) да уплате донацију, назива –фантастичном.

– Помогла нам је да људи у Србији сазнају да и код нас постоји таква болест и да пацијенти доживе да нису заборављени и маргинализовани – истиче др Стевић.

Прошлог лета лудило је захватило целу планету: леденом водом поливали су се милионери, председници држава, политичари, глумци, спортисти, али и „друштво из краја” са циљем да се сакупи новац за истраживања ове болести. У овој акцији у Србији је прикупљено близу милион динара и купљене су НИВ машине (апарати за дисање) и маске за дисање.

Има ли помака у лечењу АЛС?

– Пошто узрок болести није познат, још не постоји успешна терапија којом може да се заустави прогресиван ток болести, па је главна терапија она за ублажавање симптома. Једини расположиви лек у свету је „рилутек”. Ако се лечење започне у раној фази болести, живот болесника може значајно да се продужи. Републички фонда за здравствено осигурање плаћа овај лек за 31 болесника – каже докторка Стевић, која је и оснивач Удружења за болести мотонеурона Србије.

Истина је да се ни лекари не отимају за лечење ових пацијената.

– Пошто им се на Клиници за неурологију постави дијагноза, бригу и негу преузимају регионални центри. Слабост мишића може да почне слабошћу мишића шаке у једној руци, па се у распону од три месеца јави и слабост ноге. Пацијенти проводе дане гледањем телевизије, коришћењем компјутера, играњем игрица, зависно од тога колики је степен хендикепираности. Када не могу да померају руке, онда је то велики проблем. Такође имају проблем са говором. Код највећег броја пацијената разум је очуван до последњег тренутка – наводи докторка Стевић.