Плесна самоиронија

У оквиру овогодишњег Белефа премијерно је изведена плесна представа "Исплеши ме молим", у кореографији словеначких кореографа Росане Хрибар и Грегора Луштека. Овај пројекат последица је занимљиве сарадње Белефа са Фестивалом кореографских минијатура, јер ће од ове године сваки победник Фестивала, (а Росана и Грегор су били победници на прошлогодишњем), добити прилику да креира једну представу на Белефу.

"Исплеши ме молим", је својеврстан плесни експеримент покренут потребом да се истраже механизми сценског изражавања – шта играча покреће на то да се приказује на сцени, шта га мотивише, колики је удео сујете, амбиције, а колики аутентичне покретачке енергије која се не може спутати, да ли је играч свестан и у којој мери својих кретњи, њихових спољних и унутрашњих извора...

Росана Хрибар и Грегор Луштек у свом раду користе методе са плесних радионица где се играчи преиспитују и телесно и умно, уче да прво ослободе па тек потом артикулишу свој покрет, да делују на енергетском нивоу као група, импровизују, изражавају неке скривене психичке или физичке механизме и емоције... Они у том процесу користе велику енергију, вичу, дахћу, бацају се по сцени... Њихови покрети су често груби, одсечни, помогнути јаком мимиком а покренути неутољивом жељом да се изразе. Ове технике су саме по себи врло драгоцене, али више за саме играче него за позоришну публику. Тако је представа на почетку, а и касније у понеким деловима деловала површно. Но ипак, она у целини не остаје на нивоу експеримента, кореографи је развијају у плесне деонице које на озбиљнији начин илуструју фрустрацију, мазохистичке или егзибиционистичке аспекте играчке професије. А најјачи адут ове представе, поред неколико занимљиво осмишљених дуетских или ансамбл сцена, је свакако њен дубоко иронијски и духовит тон. Наиме, од самог почетка играчи креирају ироничан отклон према свему што ће казати или извести, они неке ствари чак карикирају, једна играчица нам саопштава да док плеше не сцени размишља да ли је гледа мама, да ли публика види да није депилирала ноге и слично... На моменте играчи прекидају своје извођење, праве паузу, пију воду, загревају се... да би нас поново вратили у ову, добрим делом и са јасном намером нарушену позоришну илузију. Духовитост и маштовите, вицкасте досетке које су овде присутне и у покрету и у вербалним реакцијама играча, дају представи лакоћу и једну посебну врсту атракције.

Осам играча, од којих су пет, укључујући и кореографе, гости из Словеније, били су врло убедљиви и уиграни, са великом дозом физичког и психичког ангажмана. Простор на коме се представа одвија, (шанац код Леополдове капије на Калемегдану), није се ни уклапао али ни реметио ову поставку, сценографски сведену до крајњих граница, наиме то је празна сцена са задњом црном кулисом и три микрофона која играчи спорадично користе.