Plesna samoironija

U okviru ovogodišnjeg Belefa premijerno je izvedena plesna predstava "Ispleši me molim", u koreografiji slovenačkih koreografa Rosane Hribar i Gregora Lušteka. Ovaj projekat posledica je zanimljive saradnje Belefa sa Festivalom koreografskih minijatura, jer će od ove godine svaki pobednik Festivala, (a Rosana i Gregor su bili pobednici na prošlogodišnjem), dobiti priliku da kreira jednu predstavu na Belefu.

"Ispleši me molim", je svojevrstan plesni eksperiment pokrenut potrebom da se istraže mehanizmi scenskog izražavanja – šta igrača pokreće na to da se prikazuje na sceni, šta ga motiviše, koliki je udeo sujete, ambicije, a koliki autentične pokretačke energije koja se ne može sputati, da li je igrač svestan i u kojoj meri svojih kretnji, njihovih spoljnih i unutrašnjih izvora...

Rosana Hribar i Gregor Luštek u svom radu koriste metode sa plesnih radionica gde se igrači preispituju i telesno i umno, uče da prvo oslobode pa tek potom artikulišu svoj pokret, da deluju na energetskom nivou kao grupa, improvizuju, izražavaju neke skrivene psihičke ili fizičke mehanizme i emocije... Oni u tom procesu koriste veliku energiju, viču, dahću, bacaju se po sceni... Njihovi pokreti su često grubi, odsečni, pomognuti jakom mimikom a pokrenuti neutoljivom željom da se izraze. Ove tehnike su same po sebi vrlo dragocene, ali više za same igrače nego za pozorišnu publiku. Tako je predstava na početku, a i kasnije u ponekim delovima delovala površno. No ipak, ona u celini ne ostaje na nivou eksperimenta, koreografi je razvijaju u plesne deonice koje na ozbiljniji način ilustruju frustraciju, mazohističke ili egzibicionističke aspekte igračke profesije. A najjači adut ove predstave, pored nekoliko zanimljivo osmišljenih duetskih ili ansambl scena, je svakako njen duboko ironijski i duhovit ton. Naime, od samog početka igrači kreiraju ironičan otklon prema svemu što će kazati ili izvesti, oni neke stvari čak karikiraju, jedna igračica nam saopštava da dok pleše ne sceni razmišlja da li je gleda mama, da li publika vidi da nije depilirala noge i slično... Na momente igrači prekidaju svoje izvođenje, prave pauzu, piju vodu, zagrevaju se... da bi nas ponovo vratili u ovu, dobrim delom i sa jasnom namerom narušenu pozorišnu iluziju. Duhovitost i maštovite, vickaste dosetke koje su ovde prisutne i u pokretu i u verbalnim reakcijama igrača, daju predstavi lakoću i jednu posebnu vrstu atrakcije.

Osam igrača, od kojih su pet, uključujući i koreografe, gosti iz Slovenije, bili su vrlo ubedljivi i uigrani, sa velikom dozom fizičkog i psihičkog angažmana. Prostor na kome se predstava odvija, (šanac kod Leopoldove kapije na Kalemegdanu), nije se ni uklapao ali ni remetio ovu postavku, scenografski svedenu do krajnjih granica, naime to je prazna scena sa zadnjom crnom kulisom i tri mikrofona koja igrači sporadično koriste.