Елита елите

Контроверзна рекламна кампања за нову сезону Београдске филхармоније, која протиче под слоганом ,,Није за свакога”, уследила је после једне од чувених колумни премијера у којој се пожалио да га елита не разуме.

У причу се онда укључио један недељник који је кампању филхармоније повезао са одговором елите премијеру и жалопојком да, и поред свих брљотина власти, елита ћути. Тачније, ћуте сви, осим филхармоније која пушта глас: „У одбрану елите устаје најелитинија институција.”

Замршено? Баш тако, а постаје још замршеније када се сетимо да је сасвим вероватни инспиратор и ове кампање, као и оне, сличне, из 2011. године, садашњи министар културе Иван Тасовац, дакле, сама власт. Као да се власт најпре жали да нема критике, а онда сама преузима на себе тај задатак, не да критикује себе, него све друге. Порука „Није за свакога”, заправо, описује позицију власти у друштву. Као да министар поручује „елити”: „За вас није ни да владате ни да критикујете, ви сте елита само онолико колико је потребно да вас маркетиншки обрадимо и претворимо у ништа. Права елита смо ми који смо на власти – елита елите, такорећи.” Укратко, није за свакога да критикује и одговара премијеру, министар ће одговорити премијеру.

Тако се једна од порука кампање „Правда за празилук”, праћена сликом празилука преко нотне свеске, од провокације на линији одбране праве културе, претвара у шифру за однос власти и грађана. Јер, за „празилук” односно, све остале који не посећују филхармонију и праведно је да остану изван ње. Једна проста околност – да сви нису посетиоци филхармоније – претвара се у идеолошки налог да сви ни не смеју бити њени гости. То је један од основних хокуса-покуса идеологије: данас сте само обичан грађанин са свим правима, а сутра сте, без икакве властите кривице, постали „празилук” без права.

Тасовчева формула „Није за свакога” може се широко применити. Није за свакога ни да се појављује у медијима – па, ако некога нема, онда се може говорити о примени овог правила, а не о цензури. Није за свакога ни да види уговоре које власт потписује са страним инвеститорима, пошто за процену ових уговора треба пуно стручног знања, а сви то немају. Нијеза свакога ни да се образује и стекне диплому. То што сада имамо инклузивно образовање обавезно и једнако за сву децу и младе не мора да буде тако. Не ретко се чује да је овај јавни сектор „издржаван” и превелик па би и ту можда требало нешто променити.

Када је 2011. Београдска филхармонија поручивала посетиоцима кафића у улици Страхињића бана „Хвала што не долазите”, тадашњи директор Тасовац правдао се тиме да би уместо о питањима укуса, требало расправљати о томе „зашто је испијање кафе у Србији луксуз”. Било је ту и кочоперних порука директора упућених тадашњој културној елити, како националистичкој тако и проевропској, а све у име младих. Четири године касније ова порука бриге за сиромашење грађана као да се изгубила. Сада се у пароли „Није за свакога” види позив на „иницијативу и истрајност”, на потребу да се потрудимо да не будемо „свако” и постанемо „елита”. То што овај труд подразумева да смо оне сиромашне који немају за кафу оставили иза себе, никог више не узбуђује.

„Није за свакога” – тај слоган као да на најбољи начин сажима поруку неолибералног друштва. Некада су поруке биле сасвим супротне: „Образовање свима!”, „Летовање за свакога!” Мислим се, да ли бисмо могли да вратимо ове слогане једнакости? Да видимо, на нов начин, шта би то стварно могло бити једнако за свакога, а шта да оставимо да буде приватно власништво и неједнако? Управо сада се одлучује о томе. Хоћемо ли да имамо школство које ће свакоме пружати добру основу за живот, максимално квалитетну? Смањивање плата и претње отпуштањем у просвети ја видим као поруку одустајања власти од образовања за свакога. Питање је дана када ће се неко сетити да каже да, ако неко жели боље образовање или боље плаћено запослење у образовању, мора да пређе у приватан сектор.

А у приватном сектору све ће бити као у филхармонији.

Уредник сајта „Филозофијаинфо”