ЧИЈА ЈЕ ОВО СЕКИРА

Постоји онај исказ којим се у поучном облику релативизују стечена и наследна права, како у свакодневном животу, тако и у политици. Он гласи "ово је секира мог деде којој је мој отац променио држаљу, а ја сам ставио ново сечиво".Рекао би свако да се о тој језгровитој доскочици мора водити рачуна, посебно у политици, јер се тамо често и болно испостави да се односи и околности мењају брже него генерацијско петљање око баналне алатке.

Окамењеност схватања и деловања погубна је у свету где се односи брже мењају него што би смо можда волели и желели, а многe заблудe проистичу баш из неуважавања те околности.

Србија, рецимо, још ништа није учинила да успостави регуларне дипломатске односе с Црном Гором, макар на конзуларном нивоу, и поред свести да хиљаде грађана у тој независној држави имају имовину и друге преке интересе, а да је током ове туристичке сезоне тамо отишло на стотине хиљада туриста с овдашње стране граничног Бродарева.

Тек кад је избио инцидент с хапшењем повеће групе младића из Србије, под оптужбом да су учествовали у каменовању аутобуса с навијачима сплитског Хајдука, испоставило се оно што се могло и слутити. Старање о њиховој правној заштити пало је на терет родитеља који очајнички куцају на врата различитих црногорских министарстава, док се српско министарство иностраних послова ограничило на оно што је једино могло да учини због свог претходног нечињења, односно да пише писма колегама из Црне Горе.

Рекао би човек да је реч о империјалној уображености српске политичке елите која је изазвана љутњом због референдумске подршке црногорској независности, па су јој, кад се ради о инсталирању дипломатских пошта, ближе и важније разне отаве,  него Цетиње.

Има и других мање конкретних потврда о несхватању мена дедине секире. Политичка групација окупљена око Чедомира Јовановића и његове Либерално демократске партије, рецимо, готово самоубилачки истрајава у шаблонизовању политичке сцене у оквире претпетоктобарске Србије, слабо увиђајући да од нових перјаница српске политике не могу да направе Слободана Милошевића. Тешко је објаснити, осим уколико се не ради о врло личним интересима, толику упорност у трагању за архинепријетељем. Такав политички приступ актуелној политици замагљује и сасвим умесне критике и примедбе оној и овој Коштуничиној влади и тера ЛДП, у суштини, у политичку дефанзиву.

Дедина секира о којој се овде ради најмање је два пута променила држаљу и сечиво, па потпуно анахроно изгледа свака политичка прича која истрајава у доказивању да је овде све као што је било или да је још горе, што парламентарни српски либерали упорно доказују, аман сами себи.

У том смислу не бих препоручио ни влади да се много дичи помацима на косовском фронту. Врло је могућно да се тек ту околности брзо промене, као што су се, у овом тренутку, окренуле у правцу одржавања постојећег стања што би да нам представе као некакву победу, док рационалан приступ том питању говори да је за Србију боље да се пронађе неко решење него да се исцрпљује у истеривању међународне правде у спору око територије којом се не може управљати и насељене житељима који су већином непријатељски расположени према нама, баш као и ми према њима.

Тешко је рећи шта је права мера за решење тог спора који је недовољно пластично описан и кад се упореди са сусретом два јарца на брвну. Али, сигурно је да то није резолуција о Косову која је здушно и импозантно већински усвојена у Скупштини Србије и која, у основи, полази од идеје да је реч о дедовини, што годи многом уху аман је то згодније за певање уз гусле него за преговоре у Контакт групи.

Способност неке владе и способност политичке елите да управља друштвом, и кад се владе мењају, мери се, у суштини, спремношћу да се схвате промене у окружењу и да се активно трага за адекватним решењима, па било да се ради о опозиционој политици, као у примеру Либерално демократске партије, било да се ради о односима са земљом која је од високе важности за потребе грађана Србије, било да је реч о косовској дедовини...