Судар на фабричком „колосеку“

Краљево – Оштром полемиком и оптужбама за садашње стање у Фабрици вагона окончала се јучерашња конференција за медије, а тема је била баш то – будућност посрнулог гиганта машиноградње. Сукобила су се, рекло би се, два света: фабрички ветерани и млађи, сада запослени радници. Први у саставу Томислав Симовић, некадашњи савезни министар за привреду и бивши директор Фабрике вагона, а председник Надзорног одбора, Јован Спасојевић, некада директор фабричке „Алатнице“, Владица Милосављевић, бивши технички директор у фабрици, затим раније дугогодишњи радници у овом колективу Миле Недељковић, Томо Оташевић, Слободан Мишулић... Међу њима је био и Зоран Миновић, актуелни директор Фабрике вагона.

Али, на конференцију је пристигла и група запослених, предвођених синдикалистом Момчилом Вилотијевићем и председником радне групе за технолошке вишкове Негосавом Војиновићем.

Идеја за ово окупљање потекла је од поменуте групе бивших „фабриканата“, који су сада углавном пензионери. Али, помало парадоксално, они су овај сусрет са новинарима удесили посредством удружења предузетника „Нови хоризонти“, па су јавности желели да представе своју визију опоравка фабрике. И, прилично емотивно говорили о давним добрим временима, нагласивши да је нови почетак могућ, поготово што српским железницама треба овакав погон због потребе за новим а и поправком постојећих вагона. Ту се говорило о могућности прибављања посла за реконструкцију хиљада вагона наше железнице, о обнови уговора и производњи 25 нових за превоз лима посебно из смедеревске железаре, о довршетку новог фабричког производа 32-осовинског вагона за превоз терета... Потом је о шансама за нову приватизацију говорио Зоран Миновић, садашњи директор и поновио, наводну, заинтересованост два потенцијална стратешка партнера – немачке и турске фирме.

Но, чуло се да би фабрика пре евентуалне приватизације морала да стекне бољу тржишну позицију, а то је значи да се реализују идеје поменутих бивших стручњака. Они су томе додали да је њихова намера, како су објаснили, чиста и локалпатриотска и да за евентуално ангажовање не траже новчану накнаду. Само то спровођење има једну препреку која, рекли бисмо, и није новина. Наиме, за почетак су неопходна позамашна новчана средства, а адреса „касе“ је позната, раније више пута помињана, реч је о помоћи државе.

Истина, посумњало се и у то ко ће ово да реализује, јер су ову фирму одавно напустили најстручнији и најспособнији, а за одлазак уз евентуални нови социјални програм пријавило се од 730 чак 435 сада запослених радника...– Шта ви причате, ово је брука. Живите у осамдесетим годинама и не занима вас како је нама у овом суровом либерализму, у ситуацији када смо небројано пута обмањивани од директора. Нису нам исплаћене плате, немамо за струју, хлеб... А, вама неко сад треба да повери око 40 милиона евра. Толико Фабрици вагона треба за отплату дугова. Ћутите и шетајте парковима – одговорио је „бившима“ Момчило Вилотијевић, председник фабричког огранка Индустријског синдиката.

Бурна полемика се наставила, па за питања новинара више није било ни времена.