Кад копилот постане масовни убица

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Авион „Џерманвингса” у којем је пре три дана погинуло 150 путника и чланова посаде срушио се јер је копилот Андреас Лубиц, како се чини, „намерно оборио летелицу”, саопштио је јуче француски тужилац Брис Робен након испитивања садржаја црне кутије. Француски тужилац и немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер потврдили су јуче да нема индиција да је двадесетосмогодишњи копилот немачке националности повезан са неком терористичком организацијом.

„Нема елемената који указују да је ово био терористички чин”, рекао је тужилац из Марсеја који води истрагу, одбијајући да акције копилота назове самоубиством.

На јучерашњој конференцији за новинаре, Робен је детаљно описао шта се чује на снимку гласова који су последњих 30 минута лета забележени у кокпиту авиона „ербас А-320” нискобуџетне компаније „Џерманвингс”, чија мајка-компанија је немачки авио-гигант „Луфтханза”. Како је рекао тужилац, првих 20 минута комуникација између капетана, копилота и контроле лета била је сасвим нормална. Потом је капетан Патрик Зонденхајмер напустио кокпит како би отишао у тоалет.Међутим,после није могао да се врати у пилотску кабину.

„На снимку се чује прво благо куцање (на врата кокпита), потом све јаче и јаче”, рекао је тужилац објашњавајући да копилот намерно није дозволио улазак пилота. „Не, ово није незгода”.

Андреас Лубиц (Фото АП)

Док је пилот покушавао да развали врата и уђе у кокпит, копилот је тих десет минута до фаталног удара ћутао и сасвим смирено дисао. Према речима тужиоца, на снимку се чује како Лубиц нормално дише што указује да је био свестан све време.

„Није изустио ни једну једину реч. Била је апсолутна тишина у кокпиту тих последњих десет минута лета”, рекао је тужилац. „Његово дисање је било нормално. Преко интерком система, чули су се вапаји пилота да га пусти унутра. Могли смо да чујемо плач путника у минутима пре него што се авион срушио”.

Робен је искључио  могућност грешке, истакавши да је копилот дао команду за спуштање авиона а да је избор висине летења могао само он намерно да одреди. Шведска компанија која је специјализована за праћење авио саобраћаја синоћ је потврдила да су у авиону пре пада ручно промењене инсрукције аутопилоту са лета на висини од 38.000 стопа на висину од само 96 стопа.

У САД правила налажу да у кокпиту увек морају да буду најмање две особе, али европски прописи то не захтевају од компанија. Ипак, јуче су британски „Изиџет” и норвешки „Норвеџијан ер шатл” саопштили да ће од данас у својим авионима примењивати ово правило из америчке авијације. А канадска влада одлучила је јуче да уведе обавезу за све авио-компаније у земљи да морају да имају по две особе у кокпиту. Мера ступа на снагу одмах.

Стручњаци за авио-саобраћај објашњавају да је од терористичког напада 11. септембра 2001. у пилотску кабину могуће ући само ако то изнутра дозволи пилот. Додуше, врата кокпита је могуће отворити и ако неко од летачког особља с друге стране укуца шифру, али само ако пилот у међувремену не онемогући улазак и са укуцаном шифром.

Иако је шокирана немачка јавност у први мах била помало сумњичава према открићима француских истражитеља, истинитост француских налаза јуче је потврдио и генерални директор „Луфтханзе” Карстен Шпор.

„Остали смо без текста. Ја могу само поновити да смо шокирани и да не можемо да замислимо да је ово могло да се догоди”, рекао је на конференцији за новинаре у Келну Шпор и додао да је Лубиц прошао сва медицинска испитивања и да је у био у потпуности способан за летење. „Ми као послодавци ове младе особе немамо претпоставке зашто је то урадио”.

Спасиоци извлаче тела страдалих (Фото АП)

Док су јуче породице жртава стизале у Француску, а истражне екипе на неприступачном терену настојале да идентификују погинуле, пажња медија углавном је била усмерена на откривање детаља живота копилота, који потиче из градића Монтабаур, из немачке покрајине Рајнланд Пфалц. Према речима Петера Рикера, који је својевремено у локалном летачком клубу учио Лубица летењу, он је био тих и пријатељски настројен млади човек.

„Видео сам га последњи пут прошле јесени када је обнављао пилотску дозволу. Био је срећан што има посао у `Џерманвингсу` и ишло му је добро”, рекао је Рикер.

Лубиц је досад имао 630 сати лета, при чему је 2013. од Савезне управе за ваздухопловство добио признање за изузетне летачке вештине. Део обуке завршио је и у САД а у бази америчке Савезне управе за цивилну авијацију забележно је да је испунио високе стандарде ове агенције.

Саговорник Н-ТВ који је познавао Лубица јуче је рекао да је он био „млад, уздржан, а не као неки лудаци које можеш да сретнеш у бављењу летењем”, док су поједини саговорници истицали да се бавио спортом и да је између 2010. и 2013. трчао „Луфтханзин” полумаратон у Франкфурту. Многи од њих „не верују да је он могао да уради тако нешто”.

Међутим, синоћ су немачки медији све више спекулисали да се Лубиц лечио од депресије. Немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг” цитирао је мајку једне Лубицове школске другарице, која је рекла да се Лубиц поверио њеном детету да је за време школовања потпуно (психички) „сагорео”. Додуше, ова саговорница истиче да је њена кћерка срела Лубица последњи пут пред Божић, када је, како је рекла, деловао нормално.

Да су и надлежни у „Луфтханзи” знали за Лубицове проблеме, сведочи и то да је директор компаније потврдио да је Лубиц 2009. на шест месеци прекинуо обуку и истакао да би истрага и тиме требало да се бави. Новинар „Шпигла” тврди да је Лубиц тада одсуствовао јер је психички „сагорео”. Међутим, према немачком закону, компанијама је забрањено да добију информације о историју болести запослених, тако да је могуће да је Лубиц послодавцима дао неко друго образложење за привремени прекид обуке.

„Политикин” дописник из Немачке

Ово је први текст нашег новог дописника из Немачке Ненада Радичевића, који је минулих пет и по година био заменик уредника Спољнополитичке рубрике „Политике”.

Ненад Радичевић

Рођен је 1980. у Београду, где је на Факултету политичких наука најпре дипломирао новинарство и комуникологију, а потом завршио и мастер студије међународних односа. Добитник је Балканске стипендије за новинарску изузетност (2007), а јужнокорејска Фондација Кореја га је 2010. изабрала за једног од 22 европска лидера следеће генерације. Каријеру је почео у дневном листу „Експрес” да би потом прешао у „Политику” где се, кроз вишегодишње извештавање и анализу догађаја, специјализовао за теме које се тичу Европске уније и Блиског истока.