Сурогација је тековина савременог друштва

У тексту Александре Малешевић („Политика”, 17. марта), ауторка критички анализира институт сурогат материнства позивајући се на мој текст „Алтруизам сурогат материнства”, полазећи од премисе да је сурогат материнство неприхватљиво из моралних, природних и друштвених разлога.

Међутим, ауторка не помиње који ауторитет и на основу којих критеријума утврђује шта је то што је „добро” и који су то прихватљиви мотиви за рађање деце. Ако сама жеља за потомством и пружање помоћи у остваривању те жеље није довољна да би се преузео ризик трудноће, што ауторка у тексту имплицира, које онда остале побуде долазе у обзир? Треба имати у виду и чињеницу да се закони доносе у складу са интересима целог друштва, посебно када су у питању норме којима се остварује неко право (а не прописује дужност), као што је случај када је у питању институт сурогат материнства. Стога, повећање наталитета и начелно поштовање Уставом зајемчених основних људских права (а овде се ради о праву на слободно одлучивање о рађању деце) ипак јесте важан друштвени интерес.

С обзиром на медицинска достигнућа, погрешно је тражити да држава интервенише и онемогућава остваривање одређеног начина зачећа само зато што тај начин не прихвата нека политичка или верска групација. Овакви ставови, који заговарају да се законским путем омогући само неки тобоже исправан и природан начин и мотив, могу представљати вид посредне дискриминације, те су неодговарајући демократском друштву, каквом Србија тежи.

Такође, тешко је заузимати став у начелу о институту сурогат материнства уколико се не узму у обзир конкретне норме дате у преднацрту Грађанског законика РС, будући да је овај институт предложен у виду основних норми, али и у виду алтернативних решења.

Тако је рађање за другог предвиђено у виду генетске сурогације, у ком случају се за оплодњу сурогат мајке користи репродуктивни материјал бар једног од намераваних родитеља, и гестацијске сурогације, када се користи репродуктивни материјал оба намеравана родитеља. Алтернативно је предвиђена само гестацијска сурогација (сурогат мајка није генетска мајка детета). Дозвољени вид рађања за другог је суштинско питање сурогације, а у Србији ће се тек током јавне расправе разлучити најприхватљивије решење.

Дакле, тек након прецизирања врсте сурогације, даље се може дискутовати о уређивању међусобних односа и права сурогат мајке према детету и намераваним родитељима.

Сурогација је тековина савременог друштва и Комисија за израду Грађанског законика је исправно стала на становиште да је неопходно њено увођење у српско позитивно законодавство ради доследнијег спровођења Уставом гарантованог права на заснивање породице. Имајући у виду да Устав прописује да Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и помаже им у томе, својеврсна је и обавеза државе да дозволи сва научна и медицинска достигнућа у сврху повећања наталитета.

Институт сурогат материнства са собом носи многобројне изазове који се, пре свега, огледају у заштити деце и заштити од експлоатације жена, али су етичка питања у вези са његовом „неприродношћу” ипак превазиђена, имајући у виду позитивне прописе који већ дозвољавају употребу биомедицински потпомогнутог рођења. У том контексту, беспредметно је расправљати о „биолошки одрживој” регулативи јер је правно-медицинска пракса већ доказала супротно.

Адвокат, Београд