Surogacija je tekovina savremenog društva

U tekstu Aleksandre Malešević („Politika”, 17. marta), autorka kritički analizira institut surogat materinstva pozivajući se na moj tekst „Altruizam surogat materinstva”, polazeći od premise da je surogat materinstvo neprihvatljivo iz moralnih, prirodnih i društvenih razloga.

Međutim, autorka ne pominje koji autoritet i na osnovu kojih kriterijuma utvrđuje šta je to što je „dobro” i koji su to prihvatljivi motivi za rađanje dece. Ako sama želja za potomstvom i pružanje pomoći u ostvarivanju te želje nije dovoljna da bi se preuzeo rizik trudnoće, što autorka u tekstu implicira, koje onda ostale pobude dolaze u obzir? Treba imati u vidu i činjenicu da se zakoni donose u skladu sa interesima celog društva, posebno kada su u pitanju norme kojima se ostvaruje neko pravo (a ne propisuje dužnost), kao što je slučaj kada je u pitanju institut surogat materinstva. Stoga, povećanje nataliteta i načelno poštovanje Ustavom zajemčenih osnovnih ljudskih prava (a ovde se radi o pravu na slobodno odlučivanje o rađanju dece) ipak jeste važan društveni interes.

S obzirom na medicinska dostignuća, pogrešno je tražiti da država interveniše i onemogućava ostvarivanje određenog načina začeća samo zato što taj način ne prihvata neka politička ili verska grupacija. Ovakvi stavovi, koji zagovaraju da se zakonskim putem omogući samo neki tobože ispravan i prirodan način i motiv, mogu predstavljati vid posredne diskriminacije, te su neodgovarajući demokratskom društvu, kakvom Srbija teži.

Takođe, teško je zauzimati stav u načelu o institutu surogat materinstva ukoliko se ne uzmu u obzir konkretne norme date u prednacrtu Građanskog zakonika RS, budući da je ovaj institut predložen u vidu osnovnih normi, ali i u vidu alternativnih rešenja.

Tako je rađanje za drugog predviđeno u vidu genetske surogacije, u kom slučaju se za oplodnju surogat majke koristi reproduktivni materijal bar jednog od nameravanih roditelja, i gestacijske surogacije, kada se koristi reproduktivni materijal oba nameravana roditelja. Alternativno je predviđena samo gestacijska surogacija (surogat majka nije genetska majka deteta). Dozvoljeni vid rađanja za drugog je suštinsko pitanje surogacije, a u Srbiji će se tek tokom javne rasprave razlučiti najprihvatljivije rešenje.

Dakle, tek nakon preciziranja vrste surogacije, dalje se može diskutovati o uređivanju međusobnih odnosa i prava surogat majke prema detetu i nameravanim roditeljima.

Surogacija je tekovina savremenog društva i Komisija za izradu Građanskog zakonika je ispravno stala na stanovište da je neophodno njeno uvođenje u srpsko pozitivno zakonodavstvo radi doslednijeg sprovođenja Ustavom garantovanog prava na zasnivanje porodice. Imajući u vidu da Ustav propisuje da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome, svojevrsna je i obaveza države da dozvoli sva naučna i medicinska dostignuća u svrhu povećanja nataliteta.

Institut surogat materinstva sa sobom nosi mnogobrojne izazove koji se, pre svega, ogledaju u zaštiti dece i zaštiti od eksploatacije žena, ali su etička pitanja u vezi sa njegovom „neprirodnošću” ipak prevaziđena, imajući u vidu pozitivne propise koji već dozvoljavaju upotrebu biomedicinski potpomognutog rođenja. U tom kontekstu, bespredmetno je raspravljati o „biološki održivoj” regulativi jer je pravno-medicinska praksa već dokazala suprotno.

Advokat, Beograd