Крај кемализма?

Црни чадор је потпуно мокар од зноја; зноја због махања заставама и дугог аплауза за победника избора. Ајфер, 26, продавачица карата за нови метро у Истанбулу, каже да од своје свадбе пре неколико година није тако весело играла. Радује се победнику избора, свом бившем шефу док је био градоначелник Истанбула. А он је управо у тој улози од деведесетих година постављао основе своје садашње популарности, као способни "покретач" ствари. Реч је о председнику владе Реџепу Тајипу Ердогану, коме су у недељу Турци апсолутном већином поверили још један петогодишњи мандат.

Ко жели да разуме како Ердоган види себе и будућност, нека погледа његове изборне плакате, на којима се виде три предимензионирана лика: у средини је Ердоган лично, с леве стране га подржава Аднан Мендерес (1899-1961), а десно је Тургут Озал (1927-1993). Сваком Турчину порука је јасна. Сва тројица заступају повратак ислама у политички систем Турске – управо оно против чега се оснивач државе Кемал Ататурк стално борио.

Мендерес је 1950. био први председник турске владе, победник на слободним изборима. Тражио је повратак исламске државе, дозволио школу курана и поново увео наставу ислам као изборни предмет у основним и средњим школама. Озал, од 1983. до 1989. председник владе а до 1993. године председник државе, залагао се за економско отварање Турске али и за реисламизацију. И сам курдског порекла, започео је политички дијалог са Курдима, охрабривао оснивање "исламских" предузећа и настојао да потисне политички моћну војску, па је први пут поставио шефа генералштаба кога војска није желела.

Ердоган наставља, од када је преузео власт пре пет година, њихова настојања: више ислама, мање кемализма, слабљење војске, више демократије, дијалог са Курдима. Себе у унутрашњој политици види као извршиоца онога што су започели Мендерес и Озал.

У спољној политици, Ердоганова партија АКП је за време своје владавине довела земљу до прага ЕУ, али и поткопала основу моћи старих војних и бирократских елита. Административни апарат је инфилтриран, развијени су масовни медији блиски влади, у министарству образовања доминирају исламски оријентисани верни чланови АКП.

Једино недостају реформа уставног суда и члан АКП на месту председника државе. Тиме би дошао крај кемализму – државној идеологији која у војсци види гаранта секуларне Турске. Стара елита власти би морала да ослободи пут исламској буржоазији. Јасна победа АКП у недељу опасно приближава тај сценарио.

Колики је јаз између владе и војске видело се недавно, на додели диплома војне академије. Ердоган је први турски премијер који се није појавио на церемонији. Замењивао га је министар одбране Векди Гонул, уз кога је – скоро провокативно – изаслао верски настројеног председника парламента Булента Аринка. Говоре оба политичара млади официри су испратили леденим ћутањем, без аплауза.

Узрок превремених парламентарних избора у недељу је управо та политичка криза која уноси дубоки идеолошки расцеп у земљи, јер Турска економски, са очекиваним привредним растом од 15 посто и једва осетном инфлацијом од када су на власти исламски конзервативци, никада није тако добро стајала. Ради се о кризи председништва, о правцу кретања и,  да – о некадашњој идеолошкој "националној светињи", о "кемализму" или о државним принципима које је поставио Ататурк.

АКП је желела да парламент изабере њеног министра спољних послова Абдулаха Гула за председника државе, војска је отворено претила интервенцијом. Избор је на крају зауставио уставни суд. Од тада се боре тврђим средствима. АКП је испословала промене устава да би председника бирао народ, а одлазећи кемалистички председник Ахмет Сезер, уложио је вето. У октобру треба да падне одлука кроз референдум. Политички бој се води правним средствима. Још нико не зна када ће Турска добити новог председника.

Да ли ће АКП прво ослабити војску и онда желети исламскију Турску, или жели да ослаби војску да би створила западнију, демократскију, слободнију и богатију Турску – у очима старе елите то је скоро свеједно. Све води ка крају кемализма, етатистичке идеологије која је од оснивања државе 1923. године темељ турске политике. У очима традиционалног, бирократско-војног апарата власти, то не сме да се догоди.

Да ли су Ердоганови стратези изборне кампање, са изборним плакатом на коме су председник владе и његова два историјска претходника, желели да скрену пажњу и на деликатну димензију упоређивања краја ових државника, или је то пре случајност? За посматрача то отвара нова питања: Аднана Мендереса је 1960. свргла с власти војска, официри су га одвели на неко острво пред Истанбулом и у кратком поступку обесили у зору. Тургут Озал је умро 1993. на врхунцу власти од "срчаног удара", у шта до данас сумњају многе његове присталице.

Укратко, над Ердоганом и АКП виси Демоклов мач војске – не упркос, већ управо због јасне победе на изборима.

И не у наредних пет година, већ у наредних пет месеци пашће одлука: Ердоган или кемализам?

За обе снаге, бирачи су сада коначно одлучили, нема места у Турској.

(Аутор је оријенталиста и турколог, одличан познавалац турске политике, као инострани дописник је извештавао више од десет година из Турске за разне европске дневне листове)