Европа на шинама

С госпођом Меркел у локомотиви, воз Брисела враћен је прошлог јуна на шине, релативно кратко после "уставне" хаварије (2005), на референдумима у Француској и Холандији. Одбачени документ поново је на радном столу Европљана, међутим под "конспиративним именом" Реформског уговора и текстом, безмало троструко краћим од првобитног.

"Лажна брада и бркови" придодати су у нади да противници уставног преображаја Европе "у федерацију" неће препознати документ, препустивши да се он, на крају, и не мора усвајати баш свугде плебисцитом, већ чешће одлуком парламента нације у питању.

Избегавање политичке халабуке требало би да уклони разлоге за партијска усијања и евентуално нове поразе Уније на националним бојиштима.

Повратак Европе њеној уставотворности претворен је у главни (сада већ и остварени) циљ Немачке, током председавања Берлина заједницом, донедавно. У том смислу то је и политичка победа водеће земље. Подухват је подразумевао много окршаја с бранитељима свете "суверености нација". Ипак, захваљујући преговарачкој постојаности госпође Меркел, помогнуте садејством Бароса, Блера и Саркозија, напор Немачке крунисан је превагом идеје да Европа треба да има шефове "државе", дипломатије, одбране, а такође и старешинство суда у мањем броју најважнијих ствари.

Титуларни носиоци евро-извршних функција и даље ће, дабоме, оперисати под псеудонимом (рецимо, комесара) али ће, са становишта прерогатива, све више бити класични министри. Значи, креативни извршиоци политичких налога ЕУ.

Такве налоге (ставове), диктираће "двострука већина" (55 одсто чланица са 65 одсто Европљана), чиме се Унија отискује са спруда паралишућег консензуса и права чланица на вето, према централној политичкој струји и матици њене целине.

Далеко од тога да је све изборено, али кључно је ту. Од јула, палица председавајућег Унијом препуштена је (на шест месеци) Португалији. Сада би Лисабон требало да осигура развој процеса, старајући се да груби елементи "устава" буду углачани до финоће захтева машине која функционише. Под његовим председавањем, у понедељак је отворена Међувладина конференција чланица Уније, и папир је донет на сто.

Договор је да се ствари "о којима је решено" не враћају више у раван обнове политичких расправа, већ да се (до самита лидера) новембра, препусте стручњацима. Експерти немају обавезу размишљања о националном биралишту, па тиме и ређе "уплићу рогове". Оно што претекне, оставиће се шефовима влада и држава. Ватромет пред Божић неће изостати. (На пример, тешко је замислити премијера Брауна, како Британију лишава сувереног одлучивања о имиграцији, или оклева у војној сарадњи с Вашингтоном, из оданости према одбрамбеној политици Европе!) Међутим, већ сада је јасно да брод плови и да је за крмом Брисел.

У дилеми "јачати или ширити се", Европа је рекла "јачати". "Ширење" остаје у другом плану политике, с тим што ће се идеје о томе докле се ширити, шта предузети с територијалним остацима Југославије и, нарочито, прихватити или не прихватити чланство Турске – бити саопштене за мандата Француске, од јануара 2008. године. Тема Париза су "крајње границе Европе".

Реформски уговор, у случају да га "звезда среће" прати и даље, могао би да буде на снази већ крајем 2009, постајући симбол неких важних последица.

Прво, у геостратешкој игри са САД, Кином и Русијом, Европа би добила своје место. Друго, постала би ефикаснија. Смањена је могућност евентуалне блокаде одлука притиском Пољске и савезница, бивших совјетских сателита. И треће, прекретница обећава даље неизвесности претеклим енклавама, које сада чека значајно оштрији режим пријема.