Evropa na šinama

S gospođom Merkel u lokomotivi, voz Brisela vraćen je prošlog juna na šine, relativno kratko posle "ustavne" havarije (2005), na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Odbačeni dokument ponovo je na radnom stolu Evropljana, međutim pod "konspirativnim imenom" Reformskog ugovora i tekstom, bezmalo trostruko kraćim od prvobitnog.

"Lažna brada i brkovi" pridodati su u nadi da protivnici ustavnog preobražaja Evrope "u federaciju" neće prepoznati dokument, prepustivši da se on, na kraju, i ne mora usvajati baš svugde plebiscitom, već češće odlukom parlamenta nacije u pitanju.

Izbegavanje političke halabuke trebalo bi da ukloni razloge za partijska usijanja i eventualno nove poraze Unije na nacionalnim bojištima.

Povratak Evrope njenoj ustavotvornosti pretvoren je u glavni (sada već i ostvareni) cilj Nemačke, tokom predsedavanja Berlina zajednicom, donedavno. U tom smislu to je i politička pobeda vodeće zemlje. Poduhvat je podrazumevao mnogo okršaja s braniteljima svete "suverenosti nacija". Ipak, zahvaljujući pregovaračkoj postojanosti gospođe Merkel, pomognute sadejstvom Barosa, Blera i Sarkozija, napor Nemačke krunisan je prevagom ideje da Evropa treba da ima šefove "države", diplomatije, odbrane, a takođe i starešinstvo suda u manjem broju najvažnijih stvari.

Titularni nosioci evro-izvršnih funkcija i dalje će, dabome, operisati pod pseudonimom (recimo, komesara) ali će, sa stanovišta prerogativa, sve više biti klasični ministri. Znači, kreativni izvršioci političkih naloga EU.

Takve naloge (stavove), diktiraće "dvostruka većina" (55 odsto članica sa 65 odsto Evropljana), čime se Unija otiskuje sa spruda parališućeg konsenzusa i prava članica na veto, prema centralnoj političkoj struji i matici njene celine.

Daleko od toga da je sve izboreno, ali ključno je tu. Od jula, palica predsedavajućeg Unijom prepuštena je (na šest meseci) Portugaliji. Sada bi Lisabon trebalo da osigura razvoj procesa, starajući se da grubi elementi "ustava" budu uglačani do finoće zahteva mašine koja funkcioniše. Pod njegovim predsedavanjem, u ponedeljak je otvorena Međuvladina konferencija članica Unije, i papir je donet na sto.

Dogovor je da se stvari "o kojima je rešeno" ne vraćaju više u ravan obnove političkih rasprava, već da se (do samita lidera) novembra, prepuste stručnjacima. Eksperti nemaju obavezu razmišljanja o nacionalnom biralištu, pa time i ređe "upliću rogove". Ono što pretekne, ostaviće se šefovima vlada i država. Vatromet pred Božić neće izostati. (Na primer, teško je zamisliti premijera Brauna, kako Britaniju lišava suverenog odlučivanja o imigraciji, ili okleva u vojnoj saradnji s Vašingtonom, iz odanosti prema odbrambenoj politici Evrope!) Međutim, već sada je jasno da brod plovi i da je za krmom Brisel.

U dilemi "jačati ili širiti se", Evropa je rekla "jačati". "Širenje" ostaje u drugom planu politike, s tim što će se ideje o tome dokle se širiti, šta preduzeti s teritorijalnim ostacima Jugoslavije i, naročito, prihvatiti ili ne prihvatiti članstvo Turske – biti saopštene za mandata Francuske, od januara 2008. godine. Tema Pariza su "krajnje granice Evrope".

Reformski ugovor, u slučaju da ga "zvezda sreće" prati i dalje, mogao bi da bude na snazi već krajem 2009, postajući simbol nekih važnih posledica.

Prvo, u geostrateškoj igri sa SAD, Kinom i Rusijom, Evropa bi dobila svoje mesto. Drugo, postala bi efikasnija. Smanjena je mogućnost eventualne blokade odluka pritiskom Poljske i saveznica, bivših sovjetskih satelita. I treće, prekretnica obećava dalje neizvesnosti preteklim enklavama, koje sada čeka značajno oštriji režim prijema.