Ко је убио Смаила Тарића

Случај одсечене људске главе, која је у пластичној кеси за смеће пре седам година нађена у београдском Булевару краља Александра, добиће ускоро коначан правосудни епилог. Апелациони суд одржао је суђење оптуженима за сурово убиство Смаила Тарића, усмрћеног на начин који је шокирао Београђане. Да ли су Велибор Бакић и Милан Рашић криви или не, пресудиће овај суд.

Престоница не памти злочин какав је било убиство Тарића, младића из Малог Зворника. Убице су му мачетом одсекле главу, а потом раскомадале његово тело. Његова глава нађена је 22. августа 2008. у Булевару краља Александра код броја 318 после анонимне дојаве упућене београдским медијима, док је полиција сутрадан у доњем делу Карађорђевог парка у Београду, у жбуњу преко пута Ветеринарског факултета, нашла и тело.

Ухапшени су Бакић и Рашић. Тужилаштво их је оптужило да су намамили Тарића у Карађорђев парк поред Ветеринарског факултета, у ноћи између 18. и 19. августа, где му је Бакић из неколико покушаја мачетом одрубио главу.

Тарићево тело су потом запалили, као и мачете којима је почињено убиство. Као мотив убиства наведена је Бакићева сумња да га је Тарић пријавио полицији за недозвољено држање два пиштоља, због чега је он био у притвору.

Бакић и Рашић од почетка суђења негирају да су извршили тај злочин. После првог суђења пред Вишим судом у Београду изречене су им казне од 35 и 30 година, да би им исти суд, али ново судско веће, у поновљеном поступку преполовило казне. Бакић је тада осуђен на 15, а Рашић на 12 година затвора.

Апелациони суд, који сада мора да донесе коначну одлуку, у четвртак је двојици оптужених укинуо притвор и пустио их на слободу. Тај суд је оценио да су престали разлози због којих им је притвор био одређен, то јест да нема више узнемирења јавности због њиховог пуштања на слободу, као ни ризик од бекства.

Више тужилаштво сматра да је у потпуности доказано да су Бакић и Рашић починили ово убиство. У завршној речи тужилаштво је указало да је више сведока навело да је Бакић рекао да ће „цинкарошима летети главе” и да ће он „наћи шуму за душмане”. Рашићев мобилни телефон су у време нестанка Тарића, 18. августа 2008. године око 20.30, регистровале базне станице мобилне телефоније у близини Ветеринарског факултета, где је нађено Тарићево тело.

Став одбране био је тај да није доказан ниједан навод оптужнице, која се показала као неоснована, и да би зато Бакића и Рашића суд требало да ослободи и укине им притвор. У завршној речи, њихов бранилац Зора Добричанин-Никодиновић казала је да доказ о присуству Рашићевог телефона код Ветеринарског факултета није поуздан, као ни ДНК траг Тарића на Рашићевим патикама.

Оптужени су током суђења указивали на то да је Тарића убила бивша девојка са непознатим саучесницима. У њиховим причама помиње се трговина оружјем, освета, превара као и извесни Роки који је наводно оптуженима све наместио.

Даница Тодоровић, бивша Тарићева девојка, која је оптужена за недозвољено држање експлозива, на питање тужиоца ко је Роки показала је Бакића и рекла да га је упознала у београдском кафићу „Слика”. Она је признала и да је код ње у стану Тарић оставио експлозив и да јој је на дан убиства рекао да ће га продати Рокију. Бакић је, како су пренели медији, казао да је на дан убиства био у кафићима.

Рашић је признао једино то да је у ноћи убиства Тарића преварио своју девојку са другом, у Бакићевом стану, али је тврдио да нема везе са убиством. Он је навео и да никад није ни видео ни чуо Смаила Тарића.